Драги планинари,

 

Ви што корачате стазама тишине, знате да се свет боље види одозго. Знам да осећећате да вам душа тражи реч, као што вам тело тражи дах на висини. Као што планина ћути, а говори све, тако и књига говори онима који знају да слушају.

Читајте, да вам мисли не остану саме. Пишите, јер оно што не изговоримо, постаје терет. Свуда се крије прича – нека не остане неизречена! Поведите и друге путем речи, као што их водите путем камена, гора, потока...

Човек који не пише, као да није до краја проживео оно што је видео.

У тишини висина - нека се зачује глас пера!

 

 

                                                                                 Саша Драгослав Петровић, Ниш

Ноћ на око 350 километара испод екватора. Будим се, устајем и излазим испред Кибо колибе на  4720 метара надморске висине. Мој поглед спонтано одлази навише. Какав призор...толико звезда на небу, толико великих звезда са невероватно интензивним сјајем још нисам видела. Тако су близу, да имам утисак да ћу их дохватити руком.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Планинар сам постао два пута у животу. Први пут када сам са групом освојио први озбиљнији планински врх. Други пут када сам у планине повео своју седмогодишњу ћерку. Први пут сам само ходао. Био сам млад и био сам аматер.

На пола успона имао сам осећај да дишем најситнијим сегментима плућа и да срце у моје вене пумпа чисто здравље и радост. Група се кретала уз ритам пуцкетавих гранчица и шуштање опалог лишћа, сунчеви зраци су треперили кроз густе крошње дрвећа, а ваздух је мирисао на смолу и влажну траву.

Ономад излезо у варош, да се малко прошетам.  И тека изненада срето Неду. Ми се знамо млого године, али се видимо само кад се случајно сретнемо. И увек станемо да си повревимо. Тека и съг станумо да видимо који че какво ново да рекне, који да се повали, а који пожали. И док она прича ја ју гледам и мислим си како беше убава док беомо помлади. А съг вој се познавају године и на лице и на снагу.

Кад се завршил рат сас Немци, онија што се зове Друђи светсћи, гоџа љуђи били неписмени. Нова власт тела да промени стање и да се љуђи описмене, да знају да читају и пишу. Али морало да иде све убрзано и скраћено. Малко учитељи, а пуно за описмењување. А кад се завршили тија курсеви, требало да се провери знање и да се види како знају бер да читају. Али несу сви могли да иду стално на тој описмењување.