Планинарску слободу и достојанство славимо у селу Врмџа код Сокобање. Окупљањем у овом чудесном и јединственом месту, дочекујемо пролеће. Вођени вечним стиховима Ивана Гундулића, његовом „Химном слободи“, којом велики дубровачки песник барока завршава своје капитално дело „Дубравка“, пасторалну драму у стиховима у којој говори о борби малог, обичног човека за оно што му припада, за праведност, морал, слободу.

       Врмџа, наизглед тако далеко од Гундулићевог Дубровника и Конавала, где се одиграва радња „Дубравке“, а опет, каравани дубровачких трговаца вековима су пролазили и застајали у Врмџи, на путу ка Сердики и даље ка Константинопољу. Слобода и достојанство су вечите категорије, и можда смо зато и изабрали Врмџу за сусрет планинара и село где ће се садашњи ствараоци повезати са Иваном Гундулићем и његовим стиховима и идејама.        

Велики Иван Гундулић овако је опевао слободу у „Химни слободе“:

      „О лијепа, о драга,

        о слатка слободо,

        дар у ком сва блага

        вишњи нам Бог је д'о.

       Узроче истини

       од наше све славе,

       уресу једини

       од ове Дубраве,

      Сва сребра, сва злата,

       сви људски животи

       не могу бит плата

       твој чистој љепоти.“

       Врмџа је сваке године, првог викенда пролећа, планинарско и културно средиште, Србије, Балкана, а и много шире. Најугледнији планинари и култури посленици гости су села Врмџа. На стотине планинара прошетаће кружном стазом око овог села, упознаће се са невероватном историјом Врмџе, и уживати у различитости овог села у односу на окружење. Све оно што се чинило да код нас није могуће – у Врмџи јесте.

       Врмџа је једно од ретких села на југу Србије које расте, развија се, где се људи досељавају, и из њега нико не одлази. Нови мештани пристижу из свих крајева Србије, што у радном и стваралачком елану, што да проведу мирне пензинерске дане, у нетакнутој природи, окружени горостасном планином Ртањ, уживајући на ваздуху који је још чистији него у оближњој Сокобањи. И то се некако и може схватити.... Али, мештани Врмџе постају и странци. У Врмџу се досељавају Италијани, Руси, Американци... Сви ће упитати – како и зашто? У чему је тајна те привлачности чаробног села на размеђи Сокобањске и Црноречке котлине, на размеђи слива реке Моравице и Црног Тимока?

       Прецизан одговор је да нема прецизног одговора! Дешава се, ваљда с неком мером, дијаклектичком, попут ватре о којој је Хераклит пре две и хиљаде година говорио.

       А скоро па толико је стара Врмџа. Село има природни бедем, један круг од стена брани село од свих сила, природних и људских. И то су владари препознавали. Све те врмџанске стене су и капија огромног ртањског пространства и масива. У Врмџи су се најпре утврдили Келти. Потом и Римљани. Није требало пуно тога градити, већ сао дограђивати, јер природне стене су отежавале пут завојевачима, осигуравале одбрану и са њих се могло видети надалеко и нашироко.

         Врмџа се донекле може упоредити са Белоградчиком у Бугарској. Јесте да је пречник стеновитих формација које опасавају градић на Старој планини, много, много већи од овог Врмџанског, али суштина је иста. Човек је искористио природу не би ли изградио тврђаву.

      

       Врмџанска тврђава звала се Латин град. Преко хиљаду и по година стајала је на најдиминантијој стени изнад села. После Римљана, селом су владали Византинци (Ромеји), онда се смењивали Бугари, Срби, Турци. И тек је у унутардинастичким (братским) борбама за престо после смрти султана Бајазита, тврђава срушена у пролеће 1413.године од стране султана Мусе, када је овај продро у земље деспота Стефана, вазала који је стао на стану Мусиног брата Мехмеда. И остаће забележено да су рушење тврђаве у Врмџи и рушење тврђаве у Сталаћу били последњи војни успеси претедента Мусе. Овај његов продор ујединио је и оснажио његове противнике, па су се Мехмеду у противнападу придружили деспот Стефан Лазаревић, Радич Поступович и Ђурађ Бранковић и коначно потукли Мусу код села Шишманово, које данас не постоји, јер је потопљено изградњом великог вештачког језера Искар у Бугарској.

      Данас се стена на којој је стајала тврђава, зове Латин град. Остале врмџанске стене су Видиковац, Соколовац и Девојачки камен.

            

      Планинарима и намерницима данас изгледа немогуће да је на Латин граду уопште могла бити изграђена тврђава, а ако већ јесте, да је неко могао, после једног и по миленијума одолевања, да је уопште сруши.

    У околини Врмџе постоји и мало природно језеро, Врмџанско језеро. Оно је тачно на средокраћи између села и врхова Ртња. Дивоски Ртањ огледа се у мирној води језера, и тек онда се види колико је, заправо, Ртањ као природна тврђава већи и моћнији од свега у својој околини, па и врмџанских стена.

       Богатство Врмџе су Врмџанци. Ретко где се може видети толика посвећеност и такав напредак једног села. Врмџанци су поносни на своју историју и традицију, и зато је Врмџа једно од ретких села на Балкану које има свој музеј. Сеоски музеј подсетиће нас и на новију, слободарску историју Врмџе, када су се Врмџанци борили за ослобођење Србије од вековног турског зулума, и своје јунаштво показивали код Моравца, Адровца или на Шуматовцу.

      У само једном дану, планинари све ово доживе. Наша акција почиње код цркве Свете Тројице и сеоског музеја, а затим ободом села одлазимо до Врмџанске реке. Тада, преподне, пролазимо тик поред Латин града, али успон на ову стену остављамо за сам завршетак акције. Врмџанском реком излазимо до деда Мијине воденице, старе више векова, али која и дан данас меље врмџанско жито.

       После воденице, одлази се до оближњег језера. Ту застајемо, дивимо се снази Ртња и гордости Врмџе. Од језера, наставља се до Облога, места најближем врховима Кусак и Пресло, на западном делу Ртња и места где се најизразитије разграничавају две котлине.

       Ту се скреће нагло на југ, и хвата се правац за повратак у село. Само, тај повратак, као и све у вези Врмџе, неће бити сасвим обично пешачење.

             

На уласку у село бивамо награђени успоном, лаганим и добро обезбеђеним, на две стене: Видиковац, за који не треба појашњавати зашто је добио такво име, већ са њега махнути према Сокобањи и планинама Озрен и Девица, и Соколовац, тамо где се соколи гнезде.

         

        После Соколовца, спуштамо се у кањон Врмџанске реке, прелазимо преко дрвеног мостића и долазимо у подножје стене Латин град. Са стране којој прилазимо Латин граду, успон на врх ове стене изгледа немогућ. Присећамо се и прича о селу и тврђави које нико није могао да покори хиљаду година. Део одговора добијамо док онако мали и немоћни стојимо под вертикалним зидом. Но, постоји обилазни пут, који ће нас извести на једину страну са које је могуће попети се безбедно на Латин град.

         Са Латин града још једном се дивимо Ртњу, посматрамо Сокобањску котлину и видимо много раздраганих људи у дворишту школе. Игра се и пева, слави планинарско достојанство.

            

        Планинари са југа Србије, предвођени Бериславом Трајковићем, устали су пре пар година у заштиту својих права, почели су борбу за поштовање правде и закона, борбу за сваку нашу планинарску акцију. И наша држава, којој смо одувек веровали, зауставила је погрешну прмену закона, на штету планинара.

          Зато се и окупљамо у Врмџи. А и да није било оваквог повода – победе слободе и достојанства, планинарска светковина у Врмџи била би свакако покренута.

          Наши пријатељи из Месне заједнице Врмџа и Планинарског друшва „Оштра чука“ из Сокобање преточили су своју посвећеност, знање и способност у једну од највећих планинарских акција.

        Планинарско друштво „Оштра чука“ из Сокобање најуспешнији је спортски колектив у историји Сокобање. Они су једино планинарско удружење на југу Србије које годинама уназад организује чак две велике међународне манифестације.

        Акција преласка кружне стазе у селу Врмџа и традицинални успон од Сокобање до Оштре чуке – „један врх, две планине“ су и највећи спортски догађаји који су се икада одиграли у Сокобањи.

         Иван Гундулић опевао је слободу. Његови стихови нас воде планинским стазама око Врмџе и на планинама Девица и Озрен.

        Али, Иван Гундулић опевао је и борбу добра и зла, промене, вечност и пролазност. Победници у борби за планинарску слободу нека остану присебни, вредни и посвећени себи и спрмени да помажу пријатељима у невољи. Сви они који се дрзну да уруше слободу и достојанство планинара, нека такође упамте стихове којима Гундулић сажима дијалектичке принципе, и отвара свој историјски еп „Осман“:

          „Ах чијем си се захвалила,

          ташта људска охоласти?

          Све што више стереш крила,

        све ћеш пак аниће пасти!

        Вјековите и без сврхе

        није под сунцем крепке ствари,

        а у висоцијех гора врхе

        наприје огњен тријес удари.

        Без помоћи ившње с неби

        свијета је ставност свијем бјегућа:

       сатиру се сама у себи

       силна царства и могућа.

       Коло од среће уоколи

       вртећи се не пристаје:

       тко би гори, ето је доли,

       а тко доли гори устаје.

       Сад врх сабље круна виси,

       сад врх круне сабља пада,

       сад на царство роб се узвиси,

       а тко цар би, роб је сада...“

Мирослав Докман, Ниш