Кораци до Елбруса
И Русија излази на Тихи океан... Само што се са највише и најпознатије вулканске купе у Русији не може видети излазак сунца из плаветнила Тихог океана. Пригушена светлост претходи коначном помаљању сунца. Свиће изнад Русије, Грузије, Европе и Азије. За дивљење је велика снага огромног пространства, које за сада не можемо видети потпуно јасно, кристално.
Чекамо сунце. Само што није...Снег шкрипи под ногама. Сурово је хладно, ваздух је разређен, али све је то потпуно природно у овом окружењу и на оволикој надморској висини. Сат времена трајала је светлосна увертира за коначни излазак сунца.
И Русија излази на Тихи океан... Само што се са највише и најпознатије вулканске купе у Русији не може видети излазак сунца из плаветнила Тихог океана. Пригушена светлост претходи коначном помаљању сунца. Свиће изнад Русије, Грузије, Европе и Азије. За дивљење је велика снага огромног пространства, које за сада не можемо видети потпуно јасно, кристално. Чекамо сунце. Само што није...Снег шкрипи под ногама. Сурово је хладно, ваздух је разређен, али све је то потпуно природно у овом окружењу и на оволикој надморској висини. Сат времена трајала је светлосна увертира за коначни излазак сунца.
А онда, све се указало под сунчевом светлошћу јачем од било ког рефлектора: на стотине врхова Кавказа, неки од њих – „већ виђени“, слични планинама из нашег окружења. Други, пак, оштри, недодирљиви, неосвојиви, застрашујући. Испред нас, добро позната слика, коју смо гледали више пута припремајући се за овај завршни корак: два врха Елбруса – заобљени, а доминантни. Чини се руком их са Пастуховских стена можемо дохватити, али не, они измичу. Западни Елбрус (5642 м), кров Европе и целе Русије, коначни је циљ...сада, да би постао нови почетак и нова стваралачка инспирација...већ до краја овог дана. И, да... јако смо далеко од Фуџијаме и Токија... Ваљда овако мора изгледати када се уместо на Фуџијаму, упутимо пут Елбруса...Вулканска купа за вулканску купу. Уместо експедиције у Јапану, изводи се експедиција у Русији... Јапан ће сачекати следећу годину, али зато ћемо имати прилику да станемо на кров европског континента.
„Време брзо протиче, нећеш ни пар пута да помислиш зашто је ове године отказана експедиција на Фуџијами, а већ ће доћи време за одлазак у Јапан у лето 2017.године. Немој бити разочаран. Неће Јапан побећи“, говори ми Зоран Павловић-Паћа, у свом летњиковцу у Предејану. Летњиковац је саградио у задњем делу свог пространог дворишта, иза породичне куће, уз десну обалу Јужне Мораве. Свратио сам на кратко код Паће, на повратку из Сурдулице за Ниш. Пролазе ускршњи празници, а неколико слободних дана искоритили смо за одлазак у Македонију, на планину Бистру.
О успону на Бистру, међутим, не говоримо. О Јапану, нити једну реч нисмо даље прозборили. Ваљда зато што ће Јапан остати на свом месту, чекаће нас да се попнемо на Фуџијаму током једне августовске ноћи, неке од наредних година, како бисмо посматрали излазак сунца у „земљи излазећег сунца“.
Морава жубори...иде ка Сталаћу, даље ка Дунаву и Црном мору. Кавказ се простире далеко на исток, од источне обале Црног мора до западне обале Капсијског језера. Ближе Црном мору, него Каспијском, уздиже се величанствени Елбрус. У Паћином летњиковцу остајем јако дуго. Смрачило се, али то што је нестало светлости, нимало нам није засметало. Нисмо то ни приметили. Наш разговор изгледао је попут новинарског интервјуа. Упорно постављам питања, Паћа детаљно одговара. Питања се односе само на једно: експедицију на Елбрусу, коју ће Паћа водити већ за два месеца. У контигенту авио карата који је Паћа резервисао за лет у Русију, остала су још два слободна места.
Уто ми се јавља и Марина: „А што сада, када је Јапан отказан, не кренеш са нама на Елбрус, да обогатиш својим присуством и својим особинама нашу експедицију? Шта мислиш о овоме?“, упита ме последњих година стална добитница признања за спортисткињу године у Сурдулици. Као да нисмо ових неколико празничних дана провели заједно... Зашто ли сам онолика питања о Елбрусу постављао Паћи?
„Да изостанем са међународног власинксог успона?“, одговорих Марини питањем. У себи додајем: „Изостаћу са међународног власинског успона. Ја само на експедицију Елбрус и мислим и наравно да ћу ићи“. Сутрадан ујутру нашалио сам се са Паћом: „Имаш још оно једно место за Елбрус?“. Паћа покушава да ме исправи: „Не једно, већ два“. Ако је и било загонетки, време је да се окончају: „Паћо, једно место. Можда ми треба више простора него другим путницима у авиону, али баш две авио карте да купујем – много би било. Верујем да је авион удобан“, кажем ја Паћи.
Јужњачка експедиција на највиши врх Европе је овим била комплетирана својим учесницима.
***
На Елбрус и остале највише врхове света, излази се у два корака. У првом кораку, морамо овладати собом и прескочити све препреке које ће нас одвести до највишег стадијума веровања – а то је вера у себе! Да верујемо без престанка, упркос свим изазовима и тешкоћама. Да будемо свесни најпре „колико тога не знамо“, како би сами себе натерали на учење, усавршавање, одрицање. Зато на линију, одакле се уопште и може размишљати о прављењу првог корака ка планинским врховима попут Елбруса, могу стати само планинари чије су личности оформљене, а они сами остварени на разним пољима деловања.
На експедиције се креће са победничким расположењем. Победнички ћемо савладати препреке и ограничења унутар нас, победнички ћемо корачати ка новим знањима и вештинама који су нам потребни за изазове које експедиције носе са собом.
Психолошка снага, по важности за успех експедиције, испред је телесне снаге. Пред Елбрус, Аконкагву, Алпе, Хималаје...најбоље је телесно се припремати редовним одласком на планинарење. Од свега помало, без икаквог сувишног оптерећења у виду савладавања најтежих, уместо уобичајених стаза. Сасвим је довољно времена у тих пар месеци од почетка године, за пењање на планинске врхове Србије, Бугарске, Македоније, у зимским, пролећним и летњим условима. Редовно, често, излазити у природу, макар и без неког значајнијег успона. Не заваравати себе да уколико бесомучно прелазимо венце и гребене планина, савладавамо у једном дану висинску разлику коју ћемо експедицији прелазити у неколико дана – да смо спремни за изазове. Ово је пре узалудно расипање енергије и погрешан начин да се разбију страхови од искушења на самој експедицији.
„Планинар из теретане или планинар из библиотеке?“, неко би упитао... „Да нам живе све библиотеке и сва позоришта овог света!“, одговарам.
И учити, исправљати грешке, и оно најважније, непрестано, и када нисмо на планини – веровати у себе! Говорити: „Ја сам победник! Ми смо победници!“
„Ако седми успон на Руј буде поново највећа акција на Балкану, на Елбрус одлазим као апсолутни победник!“, говорио сам себи и другима. „Руј је највећи!“, оценила је планинарска јавност и говорила овако данима после акције, која представља врхунац мог стваралаштва.
И дилема: „Због одласка на Елбрус, први пут нећу учествовати на међународном власинском успону, нећу бити у својој родној Сурдулици са планинарима из Србије, Бугарске, Македоније...“. Али, сви они...подржавају нашу експедицију и власински успон ће бити посвећен нама. Ми њима да посветимо Елбрус, они нама планину Грамаду!
Други корак ка успешној експедицији начинићемо на Кавказу. Све што смо научили, сво самопуздање и веру коју смо створили, сада је потребно применити. Основна особина на овако великим надморским висинама, у околностима које су често опасне по живот јесте – стрпљење. Већина наших поступака на Кавказу биће истородна као и на нижим планинама у нашој непосредној околини. На Кавказу, потпуно ћемо се примирити, слушати свој организам и слушати Зорана Павловића Паћу, најбољег планинарског водича у Србији. Ако смо прикупили иоле снаге и вере у овај подухват, наше парче славе и успеха припашће нам.
Све ћемо чинити полагано, успорено, наизглед безвољно. Као када нам се приспава после ручка... Један корак, много мисли, други корак...Дубоко дисање...Елбрус је испред нас, обухватићемо га рукама, пригрлити... јесте испред нас, али док се не аклиматизујемо на ову висину...удаљава се од нас...стрпљење...вера...један корак...други корак...
***
За мање од пола дана, са све чекањем на аеродромима у Београду и Москви, и тросатне вожње од Минаралнијих вода, наша експедиција обрела се у селу Терскол, у долини реке Баксан на Кавказу. Долину оивичавају врхови Чегет и Елбрус. Село се налази на 2100 м надморске висине, у Кабардино-Балкарској републици Руске федерације, на самој граници са Грузијом. Нас је седамнаесторо, од којих једанаесторо из Србије, а шесторица момака су из Македоније. Био је уторак, 5.јули 2016.године. У Терсколу нас је дочекало топло и суво време.
Да смо путовали друмовима Србије, Бугарске, Турске и Грузије, за једно три-четири дана би дошли до Терскола, у стању да можда ни на ногама не бисмо могли да стојимо.
Искусни Паћа одабрао је авионски превоз. Потребно је бити одморан пред изазов звани освајање крова Европе. Сви смо пристигли потпуно свежи, добро расположени.
У среду смо се упутили на први аклиматизациони успон, на врх Мали Чегет (3460 м). Постоји лепа, и поприлично дуга планинарска стаза од Терскола до Чегета. Паћа своју мудрост показује на најбољи начин: циљ аклиматизације је привикнути организам на боравак на надморским висинама знатно вишим од оних на којима живимо. На самој експедицији се не обављају кондиционе припреме. Зато смо од Терскола, све до подножја Чегета, до висине од 3102 м, изашли жичаром. До Чегета ћемо пешачити, лагано, споро (један корак...други корак...) сат и по времена. Али зато на Чегету боравимо три сата, дишемо ваздух, пијемо што више воде, и гледамо ка Источном и Западном Елбрусу. Застрашујуће делују. Око Чегета још и има мало снега, али два Елбруса својом вечитом белином и знатно већом висином од Чегета, пробијају небески свод!
„Лењинов врх!“...“Аконкагва!“... „Мон Блан!“...“Дамаванд!“, говоре пријатељи из експедиције о својим највишим врховима... „Мусала“, одговарам на питање. И тако сам први пут прешао надморску висину од 3000 метара – у жичари!
У четвртак смо се из села Азау, западно од Терскола, пребацили жичаром до последње станице, Гарабаши, на 3850 м надморске висине. Мало испод Гарабашија почиње подручје вечитог снега и леда. Смештамо се у контејнере, где ћемо преспавати једну ноћ, узимамо мале ранчеве и упућујемо се на други аклиматизациони успон. Дан је био прелеп, сунчан, топао. Скоро да смо у мајицама са кратким рукавима. Прелазимо границу од 4000 м надморске висине. Стаза је широка, много је планинара и скијаша на њој. Ту су и моторне санке и ратраци. Пролазимо поред дома Пријут на 4060 м надморске висине. Ту ће бити наша база у наредних неколико дана. Излазимо до вулканског камења на 4400 м надморске висине, и враћамо се у Гарабаши. Поподне је спокојно, и даље је топло, иако сунце лагано залази. Одлазимо на починак...Дан за даном, померам границу свог висинског рекорда.
На Кавказу, због мањка кисеоника и свеукупних услова, потребно је пити огромне количине воде. Најмање 5 литара дневно. Воду пијемо и када нисмо жедни. Оволико наливање водом, неминовно, доводи до потребе да се ноћу пробудимо и одемо у једну малу монтажну просторију поред наших контејнера. Негде око поноћи будим се, отварам врата контејнера, покушавам да изађем, али нека сила ме одбацује назад у контејнер! Олујни ветар, снежна мећава! За пар сати све се променило! Изненадио нас је снег у јулу месецу на Кавказу – исто као када наше путаре изненади у јануару! Добродошли на Кавказ!
Освануо је петак – боље и да није. Олуја се појачала, а ми смо морали даље и више, до дома Пријут. Нисмо видели прст пред оком, снежни ковитлац нам је отежавао кретање, најрадије бисмо јурнули да се што пре пробијемо, али авај – на Кавказу смо, где сваки нагли искорак може бити фаталан. Морамо лагано...
Дом Пријут, обзиром на којој се висини налази, сасвим је удобан и услован. На располагању су шпорет на плин, неколико столова у трпезарији, има и струје из соларних ћелија. Нема грејања, додуше, али зато спавамо у врећама. Добро смо организовали друштвени живот. Играмо „таблић“ и „макао“, плешемо салсу. У дому су и планинари из Русије, Данске и Немачке.
Субота, 9.јули 2016.године, био је дан одржавања међународног власинског успона на планини Грамади. На Кавказу, пак, као да се претходни дан није ни догодио. Сунчано и топло време, ведро, измамило нас је из дома. Ваљало је одрадити главни аклиматизациони успон. Паћа одређује границе аклиматизације: најмање треба досегнути Пастуховске стене на 4800 м надморске висине, а највише до напуштеног ратрака на 5050 м надморске висине. Одлично расположени, наредних десетак сати проводимо у успешном остваривању циља за тај дан. Дужи одмор направили смо на Пастуховским стенама. На висини смо Мон Блана, а да се нисмо уморили. Идемо још даље. Пуно је планинара. Неки се већ и спуштају са Елбруса. Неки, попут нас, одрађују аклиматизаицију. На жалост, има и планинара који су задобили висинску болест. Њих Горска служба спасавања Русије спушта у врећама на саоницама, или на моторним санкама. Призор је упозоравајући. Из поштовања према унесрећенима, не фотографишемо их. Али ово што видимо, не можемо заборавити. Правила је безброј која морамо поштовати. Висинска болест лако долази, а тешко, или скоро никако не одлази на овом подручју. Много је симптома. Много је питања која морамо постављати себи, и давати одговоре, бити искрен и све признати. Бринем само због једне ствари: до сада, нисам имамо ни најмању нелагоду, ни најбезазленији симптом. Само да ме не стигне на завршном успону! У нашој експеидији имамо и двојицу лекара, Златка и Ташета из Скопља. Прегледавају сваког учесника. На моје питање „шта ако се деси нешто задњег дана, јер се до сада није дешавало“, одговарају осмехом. „Ако ти је добро, ништа се неће десити“. Додајем само једно – „не заборави да верујеш у себе“. Са лакоћом смо се попели до висине од 5050 м, и још лакше спустили назад у Пријут. Ето мене и на висини од преко 5000 м. Са собом носим обележја успона на Руј. Где год да застанемо, са њима се фотографишем. Знам да нас прати и Бабушница, и Ракита, и Вучи Дел, и Босилеград, и Бојник, и Сокобања, и Врмџа, и Заплање, и Софија, Трн, Сурдулица...
Дијалектика на Кавказу, као код Гундулића: „Коло од среће уоколи, вртећи се не пристаје, тко би гори, ето је доли, а тко доли, гори устаје“, најбоље се огледа у сталним променама времена. Недеља и понедељак донели су облаке, ветар, хладноћу, а најгоре од свега, прелепе кавкаске пределе учиниле су суморним и злокобним. Није било друге, но остати у Пријуту и чекати. Стрпљење, и само стрпљење. Паћа нам објашњава да је и сам боравак у дому, без кретања на стазама, један вид аклиматизације. Понедељак нам је у госте довео још једну српску експедију, у којој је била и Нишлијка Ирина Петровић, која би у случају да се попне на Елбрус била прва жена у историји града Ниша која би остварила тај подвиг. Наши земљаци се кратко задржавају у Пријуту, и одлазе мало више до контејнера, да се одморе и спавају. Прогноза времена каже да ће следећа ноћ и следећи дан бити они када ћемо имати велике шансе да се упишемо у историју и освојимо Елбрус. Паћа доноси одлуку да нас подели у две групе: прва група на успон полази у један сат иза поноћи, друга полази у три сата. У другој сам групи. Београђани, пак, из горњих контејнера полазе у поноћ.
Спавамо сасвим мало, због великог узбуђења и ишчекивања. Хладна ноћ, без облака, са свим звездама на небу. Некако су сјајније и јасније него што смо навикли да их гледамо, ваљда зато што је у целој Европи ово место звездама најближе.
Крећемо на успон тачно у три сата. Марина и ја смо у групи са Македонцима: Александром, Златком, Ташетом, Тошом, Димитром и Зораном. Претходно, Паћа нам је издао последња упутства. Све до превоја између Источног и Западног Елбруса, ходаћемо двадесетак минута, а потом правити одмор од пет-шест минута, на ногама, са обавезним уносом воде и енергената. Непрестано се проверава опрема, све мора бити на свом месту.
По трећи пут пењемо се коридором, који од Гарабашија, преко Пријута, води до падина Источног Елбруса. Попут левка, окренутог наопако, у доњем делу, коридор је веома широк, а навише, око Пастуховских стена и на прилазима Источном Елбрусу, он се сужава. Оивичен је стенама и вулканским камењем, али у широком делу којим пролазимо, простора има сасвим довољно за несметан пролаз планинара, скијаша, моторних санки. Помало једнолично делује овај први део успона, можда зато што смо га прошли на два аклиматизациона успона. Научили смо напамет надморске висине сваке стеновите формације с краја стазе. Ипак, сигуран и полаган прелазак овог наизглед досадног коридора од велике је важности за даље колико-толико нормално функционисање организма на превоју и ка самом Запдном Елбрусу.
Одмор код Пастуховских стена користимо и за мало уживања. Сунцем окупани Кавказ, импресивни врхови Ужба и Донгуж Орун, безброј других врхова, сва та силина природе коју гледамо, још више нас стимулише да савладамо одлучујућу деоницу ка Западном Елбрусу. Задивљујуће делује и поглед на подножје наше стазе, ка Пријуту и Гарабашију. Савладали смо једноличну деоницу, а наши организми скоро савршено подносе све напоре.
У близини напуштеног ратрака, сустижемо Паћу и планинаре који су ка Елбрусу кренули у један сат иза поноћи. Мало повише ратрака, наилазимо и на планинаре из Београда, Немачке, Данске... Нагиб терена постаје стрмији, стаза дотиче крајње падине Источног Елбруса. Даље од нас, сасвим јасно видимо Западни Елбрус. Температура је већ око минус двадесет степени. Још пре превоја између два Елбруса, јасно се може видети и осетити да ће око Западног Елбруса и на самом врху дувати ветар олујне снаге!
Застој у кретању био је наговештај драме: под Источним Елбрусом, неки планинари су почели да падају као снопље. Изнурени висинском болешћу, потпуно су изгубили снагу, а почели су да губе и наду у опоравак. На разним језицима помињу висинску болест. Наш Паћа их спашава и пружа прву помоћ. Иде од једног до другог, не дозвољава никоме да заспи, све могу чинити, и молити се, и плакати, и псовати, само заспати не смеју ни за трен, јер – више се неће пробудити. Врло брзо стиже и спасилачка екипа. Односе планинаре, једног по једног, спуштају на нижу висину, евакуишу их.
Ми настављамо даље, досегли смо висину од преко 5400 метара. Лево од нас гледамо целокупну купу Западног Елбруса, са све малим узвишењем, најудаљенијим на масиву – управо то узвишење је кров Европе. Стаза пред нама – почиње да се спушта, губимо висину! Превој између два кавкаска првенца је нешто ниже, на 5300 метара. Нема нам друге, него да пратимо стазу, барем ћемо се одморити на превоју.
Последња деоница је најтежа и најопаснија. Крећемо се у колони, један другом иза потиљка. Велика је стрмина, са израженим нагибом ка дубокој долини. Више је слојева снега, а на стази има и доста планинара. До превоја смо могли да издржимо да ходамо петнаест-двадесет минута, после којих бисмо се одморили, а сада ћемо ходати пет-шест корака, и застати. Ветар појачава. Одавно смо на лица ставили маске и велике скијашке наочаре. Један корак...други корак...све до шестог...а онда стајемо...и тако ко зна колико пута, јер у сваком циклусу шест корака, једва три-четири метра да прелазимо...најбоља и најсигурнија могућа брзина на Елбрусу... Стрмо је још увек...а видели смо са превоја да на ту стрмину сасвим горе наставља огромна површ, а да је на крају те површи Елбрус. Само што ћемо се начекати док не дођемо до платоа...
До напуштеног ратрака, снег је шкрипао под нама. Овде, где је знатно дубљи, кораци производе потмули, пригушени звук. Звук дисања чује се јаче од звука корака. У једном тренутку, завијање и хук надјачали су и звукове дисања и звукове корака. Био је то ветар. Одједанпут, бели ковитлац указао се испред нас, и све, као да нас је позивао да прођемо кроз њега. А како би се приближили, ковитлац би узмицао, водио нас је некуда. На платоу смо. Температура је пала на минус двадесет пет степени. Коначно, сусрећемо и планинаре који иду у обрнутом правцу. Враћају се однекуд, или су залутали, или смо можда ми отишли у погрешном праву.
Они се враћају са Елбруса. Показују нам где је врх и да је до њега сасвим мало остало. Навикавамо се на ковитлац, и ако не можемо да гледамо кроз њега, гледаћемо поред њега. Испред нас, на крају повећег белог платоа, указао се сасвим мали шиљак. После првих налета ветра и језиве хладноће, почињемо све да разазнајемо. Мали шиљак је, у ствари, наш „велики циљ“. Западни Елбрус!
Остало је само да се попнемо на њега. У односу на плато, сам врх је неких петнаестак метара виши.
Последње узвишење у Европи. Највише у Европи. И у целој Русији. Испред мене је Марина. Заслужила је да буде прва особа рођена у Сурдулици, која ће освојити Елбрус! Ја сам, ваљда, заслужио да будем прва особа рођена у Сурдулици која ће фотографисати прву особу рођену у Сурдулици приликом њеног изласка на Елбрус. Задњи кораци до Елбруса побуђују мисли и сећања на све драге особе, чији се ликови као на филмској траци смењују.
Било је то у уторак, 12.јула 2016.године, у 10:37 часова.
Ветар и поларна хладноћа дозволили су нам да на Елбрусу останемо десетак минута. На оваквом месту, и један трен претвориће се у вечност.
Нови почетак пронашли смо на Елбрусу...
Захваљујући највећем међу нама, а још увек тихом и скромном човеку из Предејана - Зорану Павловићу-Паћи.
Мирослав Докман, Ниш
(За илустрацију приче послужили су портрети Зорана Павловића и Марине Станковић, које је насликао Ненад Александров, сликар, скулптор и планинар из Босилеграда)