Акварел
„Када у твојим очима ухватим ону радозналост вечитог детета, онда када читам твоје редове и између њих... и твоја казивања о дугим летњим данима, о свежини горских очију и небеским висинама планинских врхова – тада схватам како се човек може толико заљубити у једну планину и прогласити је за кров света у свом свету“, речи су које је изговорила драга особа након што сам изнео своје утиске са планине Риле, а све очекујући да ће моји пријатељи изнова се тамо упутити.
Има на овом свету врхова виших од Мусале. Мерили су их метрима, развучених трака и ужади. Поштујемо и њих. Али, нису се сетили да измере колико ће наша срца убрзати откуцаје када се нађемо на „првенцу Риле и целога света“... како ће се кожа најежити када станемо крај стуба на коме пише да смо достигли Мусалу и да одатле можемо само надоле кренути...као када слушамо симфонију или песму у којој ћемо препознати наш живот! Осећање је то, тешко се оно мери и исказује, до њега се, као и до тајни срца и душе, тешко допире.
Живи се за долазак на Рилу, у то се стално уверавамо. Нас тројица-четворица без по муке се договорисмо, чим прође „празник над празницима“ на планини Руј, да дамо себи одушка, и већ следећег викенда, без икакве журбе одемо на балканску краљицу планина, попнемо се на Мусалу, излежавамо доле крај језера. Но, тај наш тихи разговор се, вођен под олисталом крошњом крај зграде дома планинара у тверђави, очас раширио међу другим планинарским пријатељима, и, гле чуда...за сат времена ето двадесетак усхићених и добро расположених људи за поход на Рилу!
Неки од њих први пут ће ступити на Мусалу. Али, срећан сам што је и моја радост у најмању руку иста као и њихова. Не могу више ни пребројати колико сам пута излазио на првенац, сваки пут научивши нешто ново, спазивши детаљ који у причи произведе велеобрт.
Успон на Мусалу је, а нарочито у свом другом делу, од хиже Мусала до врха, ходање по огромном сликарском платну. Акварел који је створила природа тако што је огромну висину врха пресликала, огледала у бескрајној дубини Алековог језера. Ако је површина језера савршено мирна, онда ће тај тренутак сусрета крова света на небу, и њега самога у води, збунити усхићене ходочаснике, који неће знати камо се даље упутити. И већ тада ће они бити на Мусали, јер када доживе призор нестваран попут врха који се купа у планинској води, јасно је да више препрека ка изласку на врх не може бити.
Ако се пак, од планинског поветарца, заталаса Алеково језеро, онда ће и Мусала почети да плеше уз музику коју ствара фијук са небеских висина, ваздушном струјом која се провлачи између оријашких рилских стена. А сасвим мале тачкице у води, јесу сви они дивни људи, који су још раном зором успели да се попну на врх. Сада они, тако весели, пресрећни, скачу и играју горе, а толико им је лепо због успешног успона да се и њихови блистави осмеси препознају на овој јединственој слиици.
Језеро испод саме Мусале зове се Ледено језеро. Иако је лето, санте леда плутају по његовој површини. Супротности се у лето привлаче... Далеко у правцу севера, пуца видик на Мусаленска језера, на планинарске домове, на Боровец, и даље на највеће језеро у Бугарској – Искар. Далеко на хоризонту је Витоша, чувар престонице.
Пред нама метеоролошка станица...још пар корака и испуњавамо наше снове. Достигли смо Мусалу. Планинарски ходочасници из целог света, неки се већ спуштају, а неки пристижу, бивају награђени лепим временом и видиком. Свако ће са Мусале, погледом потражити свој дом, своје најмилије, своју отаџбину. Осећамо као да лебдимо, испружених руку ка сунцу, само што не полетимо од среће.
Овог лета смо неколико пута походили Мусалу. И ранијих година смо долазили. А врло брзо ћемо опет...засићења не може бити, страст ће се само појачавати сваким наредним ходочашћем.
Мирослав Докман, Ниш