На крову света
Не постоји на овом свету метар којим се могу измерити и каквом јединицом исказати љубав, срећа и машта људи.
А опет, многи не верују да имају ту способност да изађу из омеђеног простора свакодневног, уобичајеног, из координата које већина види, али не спознаје, упозната је са бивствовањем истих, али и не размишља о преласку границе.
Слобода човека пак, не може бити достигнута ако се у тој мисији повреди право макар само једне јединке на овом свету. Зато ће мерна трака рећи који су то планински врхунци највиши на земљиној кугли, те ће свако од нас од малена моћи да упије тај податак.
Ипак, откуцаји срца нишких планинара (како често и поносито, као прави локал-патриота пишем ову одредницу) били су толико јаки, да су данима истискивали конвенционалност и просто убризгали свежу крв како би машта брже и боље радила и стварала фантастичан мозаик чаробних сличица и јасно одредила место где се налази кров нашег света доброте и љубави. Тај свет наше је краљевство, земља коју смо створили зато што волимо људе и природу, изнад свега свој град. Тако смо створили и пиједестал на који ћемо поставити обележје крова света!
У задњих годину и по преживели смо све што се на планинама некада преживи за две деценије. Обишли смо скоро све планине од Дунава на северу до Егејског мора на југу, и од Дрине на западу до Марице на истоку. Обарала нас је с ногу поларна хладноћа и белина, стене секле кожу, земљу смо напајали својим знојем, мирис цвећа будио, скривени извори гасили жеђ, а наше сузе радоснице послали реком Нишавом у вољени и једини нам град.
Тукла су и срца двојице мојих пријатеља, Влајка и Милана, непосредно иза мене, на каменитој стази која нас је водила до крова света који смо тада освајали, што не значи да нећемо једног дана пронаћи и још који кров.
Задихани су, чујем их да тешко дишу. Не могу баш у континуитету да ослушкујем њихово дисање, али и одлучне кораке, јер и мени је срце дошло до грла и срце туче, што због умора, што због скорашњег сусрета и изласка на коту снова.
Смирај је суботњег дана. Захваљујући коришћењу жичаре, имамо прилику да освојимо Мусалу и првог од два дана боравка на бугарској планини богова – Рили.
Морамо и у овим тренуцима пре свечаног, пре историјског, мало бити и рационални: због мноштва камења, неравнина и ћудљивог времена, од планинарског дома, хижа Мусале, до истоименог врха, и назад, треба се вратити за дневног светла. Отуд толика јурњава на граници физичких могућности. Али, у сваком тешком тренутку, укључујемо наша додатна планинарска чула и видимо себе како стојимо на трону, на крову света, нашег света.
На први поглед, изгледа све то као неизводљив поглед. Неко би се задовољио нестварно лепом сликом врха Мусале у, те вечери, савршено мирним водама Алековог језера. Изнад језера, на копну, она је недостижна, заклоњена моћним стенама. Поглед у језеро, поглед у небо. Гле – ето месеца усред језера. На педаљ је од Мусале! Добијамо нову снагу, јер, ко зна, имамо јединствену шансу да додирнемо месец! Мали корак за човечанство, а велики за групицу људи која се обрела на Рили.
По проласку склоништа крај Леденог језера (име одговара, усред лета и даље плутају санте леда по смарагдно плавој површини дивног горског ока), када смо већ могли да разазнамо стубове и сајле на стази, а објекте на врху, сав умор од дугог пута, тропског дана у Софији, ношења огромних ранаца до планинарског дома, нестао је, а у ноге и плућа убризгали смо гориво усхићења.
Не можемо, а да не заборавимо наша уплакана лица, пре тачно годину дана, када смо остали заробљени у хижи Мусала због кише, олује и снега. Сада ћемо, ваљда, плакати од радости.
И ту смо, на крову света! Влајко и Милан први пут, моја маленкост увек као да је први, за само сат и двадесет минута, уместо стандардних два и по сата. Таман да можемо да се надишемо ваздуха са небеских висина, изгрлимо и изљубимо се са бугарским планинарима који су нас дочекали горе. Пењемо се на камени стуб који означава да је Мусала висока 2925 метара, мада ми осећамо да је се њена висина бројкама не може исказати. Онда се пропињемо на прсте, да би барем за трен дотакли месечеву површину, и, верујте, мало је недостајало! Но, биће још прилика.
Сутрашњи дан биће «исти, само мало другачији». Незнатно после изласка сунца, овога пута комплетна група креће од хиже Мусала ка божанском врху. Сви ће горе доживети планинарску срећу и погледати како изгледа «пола света». Опет, половина планинара вратиће се истом стазом ка дому, док ће се остали авантуристи упустити у несвакидашње гребенско освајање околних и нешто удаљенијих врхова: Мала Мусала, Иречек и Дено.
Планина је пуна раздраганих посетилаца. Од одојчади, до стараца од стотину лета, сви користе диван летњи дан и ходају савршено обележеним и уређеним стазама Риле. Довољан је осмех, лепо расположење, учтив поздрав. Свако је добродошао.
Још једном су се нишки планинари, а са њима овога пута и гости из пар градова Србије, уверили да су бугарске, уз македонске колеге, њихова браћа за цео живот и да такву пажњу, гостопримство и срдачност ретко где могу доживети.
Да ли треба посебно истаћи да су сви планинари успешно и безбедно освојили Мусалу и околне врхове? Чак и они који су се први пут обрели на планинама вишим од две хиљаде метара.
Заслуга за то припада свима њима, јер су веровали у себе, били свесни својих недостатака, а похвалама у вештинама нису се разметали, већ били спремни да помогну једни другима.
Слободно се може рећи, успон на Ком и обилазак извора Нишаве била је планинарска акција која је обележила наше животе. Протекли успон на Мусалу, сместио се тик до њега.
На Мусали, од које смо се, до неког скорашењег сусрета опростили, остали су трагови наших стопа. На самом металном стубу и трагови наших усана – после страствених пољубаца са врхом свих врхова.
Мирослав Докман, Ниш