Невидљив и неприступачан. Врх који то и није, већ једна сурова висораван, обрасла клеком, изложена ударима ветра, заробљен у магли, усамљен... Далек, изван токова мисли и погледа. За планинаре, то је најизлованија тачка у Србији, уколико се отиснемо на једнодневну акцију. По мраку ћемо се ка њему упутити, а давно ће сунце заћи када се, уморних и сломљених тела, али душа пуних, вратитимо на полазну тачку.

Најдужа и најтежа једнодневна планинарска акција. Прстима прелазимо преко топографске карте. Једним потезом зглоба, на добрано изгужваној хартији превалићемо тај пут, како је то само делић једне од највећих планина у Европи. Али, када тај пут ваља препешачити, савладати силну висинску разлику, и сталожено се вратити до светала планинског сеоцета...е, онда се тек види колико смо малени и слаби спрам моћних и вечитих сила природе.

Копрен, надморска висина 1963 метара, Стара планина. Испоставиће се, једна нешто виша тачка на огромном платоу мрског нам патуљастог растиња, које нас тако упорно саплиће, као да говори да не идемо даље. Но, с бугарске стране, то је стравични стеновити одсек, на крају много краћег, али неупоредиво стрмијег пута којим освајачи до Копрена стижу с истока.

А колико тек треба труда и времена да се пређе цео гребен Старе планине, ако смо до Копрена извлачили последње атоме снаге и воље. 

Данима пре нашег подвига, у Нишу је време било топло, сунчано, чак нисмо могли ни да се навикнемо на нагли пораст температуре, иако смо увелико загазили у мај месец.

За успон на Копрен, имали смо спремне, а касније и употребили, капе, рукавице, шалове...Морало је тако због олујног ветра који непрестано дува на тој пољани, на коју скоро нико и не залази више.

На дан када село Дојкинци слави своју славу Ђурђевдан, нас тринаесторо стигло је у то дивно и још увек итекако живо планинско место пре него што су колачари изашли из својих кућа. Није нам било друге, обзиром да смо једино могли да међусобно ускладимо наше слободно време на једнодневној акцији.

Још увек уснуле Дојкинце, прошавши крај бивше карауле, а сада планинарског дома, оставили смо иза нас и дошли у једну махалу до места које у припремама излета означисмо као полазну тачку успона. То је такозвана Чедина чесма. Са леве стране макадамског пута, између викендице и плевње, Чеда, који је власник оба објекта, саградио је чесму из које тече хладна старопланинска вода, божји дар путницима и планинарима. За лакше сналажење, урезао је и натпис "Чедина чесма".

Недалеко одатле, у продужетку макадамског пута, скренули смо десно на широк и вијугав планински пут, који је требао да нас одведе до раскрснице Клисура. Многи планинари ка Копрену, чак и када одлазе на једнодневни излет, успон почињу код самог дома, и онда покушавају преко Бодиног врха и Понора да дођу до бесконачно удаљеног Копрена, и у томе углавном не успевају. Једино стигну да освоје врх Стражна чука, висине 1772 метра, а онда, под притиском расположивог времена, морају да се врате назад.

Наша стаза заобилази и Бодин врх, и Понор, али далеко од тога да ћемо брзо стићи чак и до Стражне чуке. Безброј је кривина на шумском путу, сунце пржи, топло је у нижим деловима Старе планине. Густа шума нас заклања од јаког дејства сунчаних зрака. Ипак, знамо да нас око Копрена и на њему очекује температура од нула степени...

Неколико пута прелазимо планинске потоке. Из њих се слободно може пити вода, и то многи користе. После више од три часа излазимо на раскрсницу Клисура. Јужно је Понор, мало даље у истом правцу и Бодин врх. На северу је Стражна чука, и почињемо да је назиремо. До ње води уска стаза, али још увек јасна и проходна. После краћег одмора, крећемо и ка Стражној чуки. На овом врху је, бар што се тиче напрезања, половина трасе за успон.

Прелепа је Стражна чука, прави старопланински врх. Црвена земља под нама, нешто камења и стена на самом врху, а највише је травњака. Са овог врха тек можемо у целости гледати висораван Копрена и уочити разлику у конфигурацији терена са српске и са бугарске стране. Наслућујемо тада и поља клеке, која ће, на жалост, постати права ноћна мора, када, приближивши се Копрену, схватимо да је он са свих страна окружен овим досадним и непријатним биљкама.

До негде пратимо некадашњу војну, патролну стазу. Она ће, уколико на њој останемо, одвести поред Копрена на нешто даљи врх, али изузетно атрактиван - Три чуке. Тамо ћемо такође отићи, у ходу смо се договорили, али у оквиру посебне акције, током летњих месеци, и то преко подручја Арбиње - уз Дојкиначку реку.

Сада нам је циљ Копрен, а да би на њега стигли, уједном тренутку неминовно упловисмо у океан клеке и жбуња. Што праволинијски, што кривудајући, трудили смо се да сваки корак буде, ако је могуће, олакшан, са што мање блиских сусрета са тим силним гранчицама и корењем.

Сунце је остало на небу, али је отпочео оркански ветар. Носи све пред собом. У овој пустоши, покушавамо да му пркосимо.

Оријантација за сам врх, усред непрелазне висоравни, је гранични камен број 318. Највећи од свог камења међаша на Копрену. Прво угледасмо мање камење. Метар - два тек виша тачка од бескрајне граничне линије је она на којој пронађосмо остатке камена број 318. Од силног ветра и снега, малтер са камена је отпао, са њим и све ознаке, остадоше само цигле. Сурово, огољено делује и тај граничник, као и цело подручје око њега. Лепим погледом надокнађујемо студен и мраз које нам је под кости увлачио ветар. Миџор и Ком су тачке које изазивају најдубља осећања, а где је Ком, ту је и рођење наше Нишаве. Овога пута Ком је без снега, озеленео, налик Ртњу, са доминантном пирамидом. Где је Ком, ту је, опет, и Сребрна глава, тај источник и изворник Србије...

Шест и по сати нам је требало да освојимо Копрен. Нема се много времена за одмор, очекује нас дуго путовање назад, истом стазом. Најтежи део је ту, на почетку - зелени океан клеке и растиња!

Сунце увелико одлази, прелеп је залазак када га посматрамо са Стражне чуке и Клисуре. Сада је шума која нас  је јутрос расхлађивала, помало плашила, јер одједном је постала тамна, суморна.

Ноћ нас је дочекала крај Чедине чесме. А и ми једва дочекасмо ту воду. Уто из куће изађе и сам Чеда. Драго му је што је неко дошао да походи Стару планину по стазама његовог детињства. Каже нам, како је усред јануара, истом овом стазом, освојио Копрен...Те речи дадоше нам нову снагу, да у здрављи и срећи савладамо пут до нашег вољеног града. 

Сада се сељани, колачари, већ увелико враћају са славе својим кућама. Били смо на слави, а као да нисмо, барем смо је честитали Чеди и намерницима које сретосмо успут, до излаза из села.

А са Дојкинцима и Арбињем, видећемо се врло брзо - онда када се упутимо на Три чуке.

Мирослав Докман, Ниш