Невидљив

Зове се, просто, народски – Три чуке. Можда и најлепши старопланински врх. Висок 1937 метара. Тачније, највиша од три тачке тог врха је те висине. Остале две чуке су незнатно ниже. Слободно га можемо назвати „српским Триглавом“.

Са њега поглед нисмо могли да скинемо са оближњег Копрена, почетком маја. Очарао нас је, онако назубљен, пркосан, својом лепотом, далеко од свих путева, непознат већини људи. Јесте Копрен виши мало од Трију чука, али је много више висораван, уз то обрасла непроходним растињем, него изразити планински врх.

На Копрену, нишки планинари су се заљубили у Три чуке и одлучили да се што пре поново упуте ка Дојкинцима и чувеној Чединој чесми. Само, сада нећемо ићи ка истоку, вијугавом стазом што води до раскрснице Клисура, већ ћемо узводно Дојкиначком рећи ући у Арбиње, и одатле, преко Мединог врха, избити на главни гребен Старе планине. Тачно на пола пута између Копрена и Три чуке.

Арбиње је пред нама... У срцу овог нетакнутог подручја, стеновита каскада. Дојкиначака река, невероватно снажно протиче, јури крај нас, иако се добрано приближавамо њеном извору. У Арбињу се могу срести срне, као што се људи у градовима могу видети на пешачким прелазима.

Ретко када људска нога овде крочи. Нас је осморо, и кренули смо на један посебан дан ка остварењу нашег сна – на дан Светог цара Константина – на дан града Ниша.stene_u_srcu_arbinja

Целе ноћи падала је киша на Старој планини. Сада је нема, и ми се само надамо да ћемо преко обновљених мостова више пута прећи Дојкиначку реку, све до излаза из Арбиња, када ћемо се са њеним током поздравити, јер она извире под копренским клекама, а ми смо са запутили нешто северније одатле. Шумски пут је прилично добар, широк, и по нашем прорачуну не више од три и по сата ће нам требати да досегнемо наш трозубац.

Још само један мост да пређемо, а онда успон на Медин врх... Али, на месту где мост треба да нас пребаци на десну обалу Дојкиначке реке, стоји само наговештај да ће се, од пре пар година у поплави однет, мост и обновити: мешалица за малтер! Опасно је прелазити Дојкиначку реку, јер она је посебна и по томе што јој је целим током корито камено, нигде песка нема, зато је ваљда и толико брза.

poruseni_most_preko_dojkinacke_reke

Одлучујемо да код срушеног моста нагло скренемо на исток, и савладамо стрму падину, те да у одређеном тренутку поново, али овога пута не по тако доброј стази, ухватимо правац север – североисток, до самих Трију чука.

Уто се, изненада, попут изговорене тешке речи, створи густа магла свуда око нас. Окупирала је Стару планину, и одатле смо ишли „на слепо“ ка нашем циљу. Јесте да смо имали компас и карту, али чемерно је ходати по планини, ићи на неко место које ћемо први пут освојити, а без имало наде да ћемо око и са тог места добро осмотрити и уживати у видику.

Да невоља буде већа, изгубљена стаза приморала нас је да газимо преко високе и потпуно мокре траве, те, иако кише није било тога дана, ми смо заиста били мокри као да смо сатима без кишобрана, чекајући некога ко очигледно неће доћи, упорно стајали на улици, одбијајући да уђемо у било који бар или хаустор.

Свеж старопланински ваздух враћао нам је преко потребну снагу. Влага, она дуготрајана, као из позне јесени, квасила нас је упорно, до костију се увлачила. На ободу стрме падине, спазисмо наизглед непремостиву препреку – стену. Није било могуће прећи је, нисмо могли да уочимо било какву пукотину, барем не одмах. Зато налик стражарима што чувају древне зидине, и ми почесмо да пратимо ту стену, у жељеном правцу – ка северу, но знали смо да смо још увек прилично далеко од нашег одредишта. Наједном, откри се једна мала пукотина у стени, и била је то прилика да се коначно пробијемо даље ка граничној висоравни, а и да добијемо поприлично на висини.

Убрзо по преласку стене, упловисмо у чувени „копренски океан клеке“, планинарске воде које сви планинари – морнари избегавају, али понекад, судбином вођени, насукају се у његовом срцу.

Сваки корак био је кратак што се растојања тиче, а предуг по утрошеном времену. Пар сати проводимо у клеки, за утехује да бар напредујемо, али преспоро. Појачава се и ветар. Магла густа као кисело млеко! Нас осморо тик један иза другога, свако одвајање би било исувише опасно.

strma_padina_natopljena_vodom

Незнамо да ли да гледамо на часовнике или не. Ни једно, ни друго неће нас орасположити. Сигурни смо у једно – сувише смо се приближили Копрену, још увек смо далеко од Три чуке. Да бар можемо да их видимо, видели би тада и гранични путељак, какав – такав, али проходан.

Припремамо капе и рукавице. Постаје све хладније. Долазимо и до извора Три кладенца, који је извор Дојкиначке реке. Још један доказ да смо отишли сувише на исток. Што због слабе видљивости, што због скретања са главне стазе код моста. Тек, сада је ваљало још прилично ходати до Три чуке. Наилазимо коначно и на стазу. Она јесте нешто проходнија, али води благо на доле, губимо висину. Близу шест часова ходамо од Чедине чесме у Дојкинцима. Одмори су на ногама, немогуће је сести у мокру траву.

Одлучујемо да, као и у пар наврата пре тога, поново праволинијски навише кренемо ка врху Три чуке. Осећамо и знамо да смо ту, близу њега, и требало би да погодимо једну од чука, можда ону највишу.

Ништа не видимо. Само ослушкујемо. Фијук ветра, а онда откуцају наших срца.

Дејан гласно размишља: „Ово је најтежи успон од мог повратка у свет планинарења. На Високим Татрама, ветар ми је однео капу са главе, а овде...однеће и мене. Заслепљени смо белином магле, али морамо уложити последње атоме снаге“.

Поново смо у клеки и шибљу. Већ тада доносимо важну одлуку: повратак ће уследити преко Копрена и Стражне чуке, много даљи пут од овога који смо прешли, али, како уопште наћи исту стазу у повратку.

Саплићемо се, падамо, устајемо. Осећамо да идемо навише, али докле? Тада умало не ударисмо у један пиједестал, са огромним граничним каменом на њему. Још пар корака, и доле је стравична провалија. Три чуке – на врху смо. Претпостављамо највиша од све три. Ветар се претвара у оркан. Све је пусто, сами смо...

Уместо да уживамо у панорами, ми се присећамо како нам је овај врх изгледао са Копрена.

Остао је невидљив...

Поглед од пре месец дана, са Копрена на Три чуке био је последња слика Трију чука коју уживо видесмо, иако Три чуке освојисмо!

kleka_magla_neizvesnost

Повратак – нова пловидба зеленим океаном клеке. Пет и по сати до Чедине чесме. Не може краће. Први озбиљнији одмор целог дана могли смо да направимо у првој иоле заветрини – под врхом Стражна чука.

staza_za_povratak

Срећни смо због успеха на празник града Ниша. Истовремено, због густе магле све је остало недоречено. Нисмо себи приуштили онај осећај када дођемо на највишу тачку, удахнемо дубоко, насмејемо се и препустимо најдивнијим осећањима.

Мирослав Докман, Ниш