Само је небо граница
… а небо нам је на дохват руке, овде, на Ракитском камену и Рују, док прелазимо „најлепшу стазу на целом свету“ и исписујемо, за сва времена, још једну страницу славне историје југа Србије! Тих дана, око четвртог традиционалног међународног успона на Руј, средиште света, блесак прошлости и искра будућности среће и благостања, постали су Бабушница, село Ракита и прелепа и непоновљива планина Руј!
Педесет година народ је одлазио из лужничких села, из Раките, Вучи Дела, опустеле су школе и пашњаци, завладала је језива тишина. Сада, барем на недељу дана, планинари из целе Србије и Бугарске, мештани, родбина мештана… преплавили су Ракиту толико да игла није могла бити забодена кроз сокаке и пољане овог питорексног села.
Вратиле су се за тренутак године берићета, двадесете године прошлога века, године када је из недара Руја, баш овде, у Ракити и ка Вучи Делу, вађен најквалитетнији камени угаљ у Европи. Тада је село Ракита имало свој биоскоп. А како и не би изградили биоскоп, када је у овоме селу снимљен први југословенски играни филм икада – „Рударева срећа“. Тада се под Рујем могло чути толико разних језика и дијалеката, јер у руднику су радили и у Ракити живели рудари и инжењери из лужничког краја, из Ниша, Београда, Суботице, Загреба, Марибора. На сеоску славу и дан рудника долазио је лично гувернер Народне банке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, господин Игњат Ј. Бајлони.
Пут до Раките, штавише, води трасом некадашње пруге уског колосека од Пирота, преко Сукова и Звонца, кроз можда и најлепши део Србије – кањон реке Јерме, међ' Влашком и Гребен планином. И велики бугарски књижевник и планинар, Алеко Константинов, 1895.године упитао се, очаран лепотом Јерме и њеног кањона: „Шта? Да ли је ово Швајцарска?“ Али, рекли бисмо, свет има на чему да завиди овим лепотама југоистока Србије и западне Бугарске! Да се диви и призна!
Четири године, из дана у дан, планинарски прегаоци из Ниша и Бабушнице, градили су и оснаживали манифестацију „Планина без граница“, вероватно јединствену у целом свету по томе што пријатељи из две земље истовремено излазе на највиши врх планине, који јесте на државној граници, али као и да није, јер планинари било одакле да су – као да су браћа и сестре рођени!
Сетимо се само наших првих корака на Рују, када је тек нас тридесетак из Србије и Бугарске наздравило на врху. Тада можда и нисмо били сигурни је ли стаза до врхова Ракитски камен и Руј проходна, колико је напорна. Једино смо претпостављали да је лепа, најлепша, да ће нам прирасти за срце, па макар морали да крчимо прашуму не би ли изашли на циљ.
Следеће, 2011-те године, на Руј је изашло седамдесетак планнара из две земље. Тада смо и прогласили (сада већ чувену) стазу за најлепшу на свету.
Од 2012-те године, у помоћ око организације успона укључила се и општина Бабушница. Учестввовало је, за то време, респектабилних сто двадесет планинара.По први пут смо били послужени ручком, чорбом од печурака и планинарским пасуљем.
Управо тада, када се последњи планинар из колоне спустио у Ракиту, отпочеле су припреме за четврти успон. И постављени су циљеви: да оживи Ракита, да нам у госте дође барем пет стотина планинара, да нашим драгим гостима приредимо бројне пратеће садржаје, да све то постане много више од планинарења, да буде наш животни подухват!
Сваки дан, од наредних 365, био је проведен у раду ка испуњењу циљева, у посвећености. Не можемо ни побројати где смо све успон на Руј представљали, на колико сајмова, догађаја, до којих људи све дошли. Одлучили смо – нека свет за ово чује! И јесте се прочуло… Али и много зноја пролило, када смо на својим леђима износили стубове, табле и путоказе за означавање стазе.
Осам стотина планинара учествовало је 15.јуна 2013.године на успону на Руј! Срце заигра када међу њима видимо и оне, из најудаљенијих крајева Србије, којима су све остале планине у Србији, Румунији или Босни ближе од нашег Руја, али, ето, због доброг гласа и много рада, и они су ходали нашом стазом и сви одреда обећали да ће и наредних година походити ову нестварну планинску лепотицу.
Колико је само срце било пуно водичима када су, са Ракитског камена или Руја, појашњавали шта се унаоколо све видети, а види се – „пола света“. Сва та ниска бисера планина јужне Србије, са Власинским језером као плавом траком на хоризонту, посматрана очима осам стотина драгих нам људи. Љубав на први поглед, и подсећање на љубав!
У Ракити смо поново запловили у дане највеће славе, када смо разгледали изложбу „Долина реке Јерме у прошлом веку“. Аутентичне црно-беле фотографије од пре осамдесет-деведесет година, говориле су и казале више тада, у дому културе у Ракити, но сва наша казивања о Рују и његовим тајнама и лепотама.
Захваљујемо се дивним и вредним људима што постоје као такви. Заиста је само небо граница на планини Руј.
Хвала председнику општине Бабушница, господину Саши Стаменковићу, на свеукупној подршци. У природним лепотама и историјском наслеђу пронашао је узани пут, али ипак пут, ка покретању и напредовању лужничког краја.
Хвала директору Туристичке организације општине Бабушница, господину Милану Стаменковићу, на организацији манифестације, на визионарству и решавању свих проблема.
Посебно се захваљујемо планинарима из Планинарског клуба „Руј 1706“ из Бабушнице, драгим пријатељима који су осмислили „најлепшу стазу“.
Хвала и Горској служби спасавања Србије, нашим „анђелима у црвеном“. Потрудили смо се да на Рују немају посла, али од њих смо много тога научили само у једном дану.
Хвала и драгом професору Слободану Цветкову, аутору изложбе која нас је вратила у, можда, нека лепша и безбрижнија времена.
Захваљујемо се и свим учесницима успона, из Србије и Бугарске. Без њих, стаза можда и не би била баш толико лепа.
И, на крају, хвала свим мештанима села Раките на гостопримству. Сви они који су остали, упркос свему, да живе у овим крајевима, највећи су јунаци и њима смо и посветили традиционални међународни успон на Руј.
Мирослав Докман, Ниш
Фотографије: Павле Ранђеловић
(„Ranđelović Photography“)