Све стало је у кап воде
Има тренутака који се чине да су изузети из реалног, свакидашњег света. Свако од нас може тада спознати да поседује шесто чуло, којим ће отворитзи врата нових димензија, зауставити време и схватити колико је тај један трептај ока или пар минута тек, трајни печат који ће остати урезан у срца и душе током пролазних живота. Како ће се разликовати од свега до тада проживљеног и утицаи на односе и поимања у будућности.
У једном маленом потоку, штавише рупи ископаној у дубоком снегу који га је потпуно прекрио, у сассвим слабашном току воде, много слабијем од обичне чесме у каквом сеоском дворишту, подно моћног врха Ком на Старој планини, ми, нишки планинари, открили смо одсјај, одраз историје јединог и вољеног нам града Ниша, историје дуге два и по миленијума.
Угледасмо тада, као на филмској траци, људе и догађаје који су обележили бурну и славну историју града који је име добио по „вилинској“ реци, на чијим обалама је давно подигнут.
Спазисмо и наше најмилије, откривши да се управо у том поточићу крије и клица будућих нараштаја древног града. Сваки нови живот који се удахне у Нишу, настаје у том граду зато што је тај дивни град, иако се толико пута променио, задржао само једну константу у свом бивствовању, ону најважнију – своју реку Нишаву, реку без које не би било живота не само у граду, веж и много шире.
Сасвим јасно, ова група, не само планинара, већ и ходочасника, препознала је у тој води и лик Светог цара Константина, и његову Медијану, и чувену тврђаву, и Ћеле-кулу, и Чегар, и куће, фабрике, булеваре и паркове, и све знане и незнане, насмејане и забринуте, наше суграђане.
Јер...тај поточић није тек било који планински кладенац који ће уморним и изнемоглим планинарима вратити снагу.
На том месту Нишлије морају застази, клекнути и пољубити земљу коју поток напаја!
То место је светиња Нишлија, а вода којом ћемо се умити је света вода Константиновог града, јер то је – извор Нишаве!
Две мисли учесника овог најлепшег и најузбудљивијег планинарског пута у нашим животима најбоље ће одсликати шта смо, заправо, постигли у то фебруарско недељно преподне, при силаску са врха Ком, иначе високог 2016 метара:
- Да ли би сви ми постојали да није те долине испод гребена Кома - упита се гласно један планинар.
- Ово је мали корак за човечанство, а велики за град Ниш – парафразирајући освајача изванземаљских простора, одговори му један од водича планинарске акције.
Молитве нишких планинара биле су услишене тог последњег фебруарског дана. Од почетка јесени и зиме, ово је био најлепши дан за успон на планинске врхове преко две хиљаде метара висине. Месецима брижљиво планирана и ишчекивана акција, за нас из Ниша вероватно једина где подножје врха има већи значај од највише коте, која је сама једна од најлепших на којој смо били, окупила је праве планинарске поклонике и авантуристе.
На стотине освојених врхова широм Србије, Балкана, Европе и других континената је за овом одважном екипoм.
А ипак, сви ти врхови стаће у први гутљај воде са извора Нишаве, у једну једину кап на том јединственом месту. Аконкагва, Елбрус, Мусала, Триглав, Олимп...утопили су се у то мало воде пред нама!
Шта смо све успели да обиђемо за два дана нашег путешесвија, респектабилно је, многи би нам позавидели на томе и после свог месечног учинка.
Археолошко налазиште Felix Romuliana код Зајечара и садржај који пружа, савременик Ниша, са свом мистиком давних времена, наша прва станица, нажалост, у сенци је поплава које су задесиле марљиве становнике тимочких села. Чак је и само налазиште, древни римски град, добрим делом под водом. Остаје да други пут детаљно разгледамо овај локалитет.
У суседној Бугарској, стајемо у селу Рабиша, које је познато по црвеном вину врхунског квалитета. Не задржавамо се дуго, због згуснутог распореда, вино остаје само жеља, али зато крећемо у обилазак оближње пећине Магура, најдубље у Бугарској, у којој су и дан данас видљиви цртежи пећинских људи. Постоје бројне структуре сталактита и сталагмита које су формирале интересантне облике. Пећина представља једну од стотину најзначајнијих туристичких атракција Бугарске, и под заштитом је UNESCO.
Обрели смо се касније и у чувеном Белоградчику. Импресивно изгледају његове стеновите формације које су опасале град, и зидине тврђаве на узвишењу са кога се види „пола света“, чак и Дунав на северу а иза њега моћни Карпати у Румунији.
Већ се смркава, па блицеви фотоапарата на зидинама тврђаве парају звездано небо и чини се да модерни освајачи, наоружани светлосним, уместо металним мачевима, јуришају на утврђење!
Дубоко у ноћ, пристигли смо до планинарског дома Ком, на висини од око хиљаду и по метара, изнад градића Берковица. Назире се и врх, ту одмах испод небеског свода. Заклања звезде, чини се да је двоструко виши од своје званичне висине.
Ујутру, сунце је обасјало пола Балкана! Није било мраза, ни јаког ветра. Снег, растресит, идеалан за кретање, савршено је упијао сунчеве зраке, који су се, попут малих лампиона, наизменично палили и гасили у снежној подлози.
Први део стазе, наравно у целости обележене планинарским ознакама, води кроз шуму до старог дома Ком, стотинак метара више од почетне станице. Онда се прође крај скијашке стазе и поново, ради изласка на главни гребен, који је на висини од око 1900 метара, улази у четинарску шуму. Како се приближабамо гребену, тако се и дрвеће проређује, али се зато отвара поглед на све стране.
На гребен излазимо између врхова Мали Ком на истоку и Великог Кома на западу, који јасно уочавамо. Недалеко од Кома смесзио се, и био је скоро надохват руке, још један врх српским планинарима нарочито драг – Сребрна глава, најисточнија тачка Србије! На северозападу поносно се сместио Миџор, а на југу и југозападу поглед је досегао до Суве планине.
Врх Ком, када се гледа гребенски из правца исток – запад, умногоме подсећа на врх Трем. Посматрамо ли га пак са Сребрне главе, што смо имали прилике августа месеца, онда ће онако огољен и у облику пирамиде необично подсетити на Ртањ.
Нешто мање од три часа било нам је потребно да досегнемо Ком, који красе два обележја: велики бетонски стуб и камени стуб Ивану Вазову, великом бугарском песнику, који је управо у Берковици радио као председник суда одмах по ослобођењу од Турака, и, заправо, покренуо коначно слободно локално становништво ка околним врховима Старе планине, па се сматра једним од оснивача организованог планинарења у суседној држави.
А доле, источно од Кома, на висини између 1700-1800 метара, виде се три изворишна крака Нишаве – три потока. Чак и када су прекривени снегом, конфигурација тока је јасна.
Тада је уследило оно због чега се тридесетшесторо планинара окупило на овој, по мишљењима скоро свих, најлепшој акцији у нашим животима. Спуштајући се по изохипси, „напали“ смо средњи изворишни крак Нишаве. Били смо принуђени да копамо рупе у снегу не би ли пронашли коначно драги водоток, и ко зна колико би рупа ископали, да један планинар није поквасио ноге у текућој води! То је био извор Нишаве!
Навалисмо на посао – штаповима ископасмо повећу рупу. Срца нам умало нису искочила, више нисмо знали ни где смо, ни ко смо, отворили су се нови духовни видици. Љубимо воду и пијемо је. Умивамо наша препланула лица и пуштамо сузе радоснице да оду до нашег града!
... После свега, поносно ходамо улицама Ниша. А на мостовима санемо, док мравињак људи и аутомобила пролази журно крај нас и посматрамо Нишаву, широку, набујалу од истопљеног снега, гледамо узводно. И наше сузе радоснице допловиле су до древног града.
Мирослав Докман, Ниш