Страх ме је од ноћи у планини...беспомоћан сам, и узалуд све, па и светлост лампи и фењера на главама планинара у оноликој тмини. Ноћи су на планини страшније, а дани лепши и обасјанији, него у подножју, у градовима. Планина је ближа небу, те успоном на врхове ноћу дубље залазимо у таму, а дању смо ближи сунцу. А у граду, ноћи се не бојим...колико сам их само бесаних провео на књижевним вечерима, у бифеима позоришта, у омиљеном друштву глумаца и редитеља...Осам година прошло је од како сам посрнуо и изгубио свест у дубокој тмини на врху Ртањ планине.Тама ме је прогутала.

Све што сам тада желео, јесте да сунце огреје, да повратим снагу. Уместо тога, повраћао сам и пао. Још ћемо дуго чекати на прву светлост. Пожурили смо тада ка врху Шиљак. Никада дуже нисам чекао на било шта, као да престане већ једном та јулска ноћ и да сунчеви зраци обасјају Ртањ, да ме тргну из полусвесног стања и врате ми снагу. „Никада више нећу отићи на неки ноћни успон“, зацртао сам себи на Ртњу...Седам година после овог непријатног искуства и једва сачуване живе главе, обрео сам се подно Елбруса. Завршни успон морао се одвијати један сат по потпуном мраку, до првог одблеска. Један сат нисам знао за себе, посртао сам, а онда са првом светлошћу почео да смело и разиграно корачам као да нисам у подручју где нема довољно кисеоника, да плешем по вечитом снегу испод највишег врха Европе и Русије...

У ове мисли утонуом сам на „петој станици“ стазе Фуџиномија, на 2400 метара надморске висине, на планини Фуџи у Јапану, у тренутку када ноћ прекрива моћни Фуџи и бескрајни Тихи океан, а киша почиње да лије пуном снагом. До изласка сунца преостаје девет сати. Управо толико ћемо се пењати до највишег врха Јапана... Стегоноша сам града Ниша у земљи излазећег сунца.

Ма шта се друго дешавало, знам да ће се једно сигурно одиграти – попећемо се на Фуџи. А ја ћу крај вулканског кратера развити заставу вољеног града!

                                                                      ***

Фуџи је један од симбола Јапана.

За припаднике шинтоистичке и будистичке религије, Фуџи је света планина. Фуџи је једно од најупечатљивијих места на читавој нашој планети. Планина је то која поседује само једну димензију – висину! Неких двадесетак километара од обале Тихог океана, на острву Хоншу, највећем од свих јапанских острва, Фуџи се не простире никуда, а уздиже се право ка небу. Не постоји гребен планине Фуџи, ова планина није повезана ни са једном другом планином. Фуџи је посебан, одудара од свега осталог у Јапану, можда и на целом свету. Својом једином димензијом, постаје толико различит од осталих планина широм света, да се чини да је Фуџи једна дивовска скулптура, а не планина. Фуџи се уздиже и уздиже, као да је бесконачно висок, знатно виши од својих 3776 метара. Фуџи је планина савршеног куполиког облика. Извајана од вулканског блата и вулканског камења, потпуно сиве боје у вишим деловима, огољеним, изнад појаса шума. Последњи пут је из кратера на врху Фуџија, вулканска лава куљала пре више од триста година.

Сваког лета, преко триста хиљада шинтоиста, будиста и планинара из целог света походи свету јапанску планину. Сам успон на Фуџи није претерано захтеван, али достизање врха Кенгемине, како се назива највиша тачка Фуџија и Јапана, много је више од обичног планинарења. Доћи на врх Фуџија је постављање последњег, најважнијег и најлепшег каменчића у савршени мозаик боравка у Јапану, и упознавања са историјом, традицијом, културом и савременим достигнућима ове, једне од најнапреднијих светских цивилизација.

У мом случају, успутна станица ка Фуџију била је Елбрус. И ма колико годину дана раније био разочаран због отказивања јапанске експедиције, послушао сам Зорана Павловића Паћу, примирио се и дочекао да у четрнаест месеци поносито станем на оба врха са којих се тако поносито и достојанствено посматра излазак сунца. На обе капије Азије!

Ипак, Фуџи је знатно источније од Кавказа, и зато је света јапанска планина тик на извору светлости.

Ако имамо среће са временом и видљивошћу, уверавају нас, видећемо како сунце израња из Тихог океана, како се у огромној води ствара ватрена лопта, и како се у једном тренутку светлошћу, јачом од било које раније доживљене и виђене, обасја свака тачка унаоколо, где океан гори, а гори и хоризонт.

Зоран Павловић Паћа поново је окупио изузетну дружину за пут на крај света. Покушаћемо што више да спознамо о Јапану, и, наравно, да се попнемо тамо одакле ћемо посматрати тај искок сунца изнад воде, у тренутку када ће цео свет бити обасјан светлошћу новог дана. Рађање дана на Фуџију – тренутак када се јапански бог таме Цукујоми повлачи и своје место уступа својој сестри Аматерасу, богињи сунца, је најлепши тренутак боравка на Фуџију. Како Фуџи нема своје пространство, већ само висину, када се већ достигне врх Кенгемине, остају само тама коју надвладава светлост, остаје небо и остаје океан.

И, као што се све у Јапану налази у савршеном складу традиционалног и модерног, људског и технолошког, где је све брижљиво испланирано и оранизовано, са јапанским гостопримством и савршеном мирноћом и толеранцијом која је свуда око нас, тако је све савршено припремљено и организовано за успон на Фуџи. Од уређених, сигурних и обележених стаза, до мноштва планинарских домова и станица на свакој од стаза.

Због свог куполиког облика, пресликаног из уџбеника геометрије, на Фуџи се може пењати са све четири стране света. Најпопуларнија стаза је северна, звана Јошида, и њоме се ка врху Фуџија упути половина од свих ходочасника и планинара који током године дођу на Фуџи.

Паћа је одредио да се пењемо јужном страном Фуџија, стазом Фуџиномија, која је по популарности друга иза Јошиде. Такорећи су све стазе на Фуџију истог облика, са истом висинском разликом и тежином успона, јер Фуџи је савршена купа. Једина мала разлика је у томе што на Јошиди постоји један смер за успон, а други за силазак, и те две стазе се, као траке на аутопуту, налазе једна близу друге. На нашој Фуџиномији истом стазом се и пење и спушта, и зато је Фуџиномија прилично широка стаза, како би се планинари и верници несметано и безбедно кретали.

Пењање на Фуџи има традицију од близу 1400 година. Сам Фуџи је својеврстан шинтоистички храм на отвореном, али на планини постоји неколико храмова, са карактеристичним капијама – „торијима“, кроз које планинари пролазе и на тај начин симболично улазе у храмове. Чак се и крај самог вулканског кратера, тик до врха Кенгемине, налази посебан храм.

Јапанци су се пењали на Фуџи у свим епохама свог историјског развоја, и ништа није могло да утиче да тај култ избледи. За време „златних векова“ јапанске историје и културе, Нара (710-794 године) и Хејан периода (794-1185 године), у којима се јапански народ описменио и створена је књижевност, обавеза Јапанаца била је да се макар једном у животу попну на Фуџи. Са овим се наставило и у доба феудализма, почев од Камакура периода (1185.године), све до Едо периода (1600-1868.године), и Меиџи реформе (1868.године). И у време најтежих унутрашњих немира, грађанских ратова, Јапанци су одлазили на Фуџи, јер ова планина је била место духовног мира и толераниције.

Странцима и женама дозвољен је приступ Фуџију тек 1872.године, и временом је света јапанска планина постала одредиште популарније од Хималаја, Алпа, Анда, Килиманџара...

Има и оних који кажу да се сваки Јапанац једном у животу мора попети на Фуџи, да му је то просто морална обавеза, али ако се попне други пут, онда већ не зна шта ће са вишком времена и на таквог човека се мора обратити пажња.

Током нашег боравка у Јапану нисмо стекли такав утисак код Јапанаца, можда зато што се и наш вођа експедиције, Зоран Павловић Паћа, ево, по други пут упутио на Фуџи.

Јапанци када пођу на Фуџи понесу са собом и један мали камен, који симболизује њихове малобројне грехове. По шинтоистичком веровању, богиња планине Фуџи је Сенген сама, којој се крај вулкана, на врху Фуџија, остави овај камен, да га она здроби, и на тај начин поништи и опрости грехе људи, и зато планинари и верници са Фуџија силазе очишћени грехова и потпуно смирени.

                                                                                        ***

На Фуџи се може пењати и дању и ноћу. Страни планинари радије бирају ноћни успон, да би лагано и на време изашли на Кенгемине, таман да посматрају чудесни излазак сунца.

Била је то и наша намера. Једино што је могло да поремети ову замисао, јесте евентуална киша и облачно време. Тако се и ова представа, на позорници посутој вулканском прашином, и одиграла. Са нашим првим корацима од „пете станице“, киша је отпочела. Како смо пред зору достигли врх Фуџија, тако је киша стала и није падала данима после тога.

У Паћиној дружини су искусни и проверени планинари, и остварени људи пре свега. Из Србије нам долазе и Сеад и Беба Муминовић. Они ће на Фуџију прославити двадесет пет година брака и први дан Курбан Бајрама. Сеад је наш стари пријатељ са бројних високогорских акција и експедиција. Из Црне Горе две светске путнице и планинарке са свих континената, Зехра Балић и Ивона Јочић. Из Македоније, са планине Солунска глава, са нама је Љупчо Горгиев. Наша експедиција имала је и придруженог члана, Јелену Младеновић, Нишлијку која живи и ради у Јапану. Јелена је због својих обавеза на Фуџи ишла два дана пре нас, и са планинарима из Јапана и Русије попела се на Кенгамине по идеално времену.

Током двонедељног боравка у Јапану, који је претходио успону на Фуџи, време је било прилично тешко, влажност ваздуха огромна, али киша никако да падне. Ветар је дувао из правца Тихог океана ка копну, и доносио сву влагу са собом. Киша, она тропска, снажна, обилна, дуготрајна, као да је чекала да наша дружина крене на планинарску стазу, да би постала наш пратилац.

Ајкуле, кажу ихтиолози, пливају свој живот. Оне се непрестано крећу, чак и када спавају. Када ајкула престане да плива, већ је угинула. Стално мислим о овоме. Јер бојим се будем у планини ноћу. Памтим Ртањ. Док се крећем – добро ми је. Зато на свакој станци, па и оној најкраћој, прети ми успасвиљивање и скоро све на мени отежа. И ранац, и лампа на челу...и очни капци...и руке и ноге...Осим мисли. Освежавају ме Паћа својим упадицима и помисао какво благо носим са собом. У мом ранцу је свечана застава града Ниша! Мени, службенику Градске управе, уручена је у Градској кући. Са задатком да буде истакнута на Фуџија. Пребирем по сећањима...ех, да сам имао ову заставу пре осам година на Ртњу...никада страх од ноћног планинарења не бих навукао!

На сваких сто педесет до двеста метара надморске висине, налази се планинарски дом. Јапанци их зову станице. У односу на европске домове, све делује много скромније, једноставније, неудобније. Такви су и јапански станови и куће у поређењу са европским. До вулкана и врха може се и знатно брже од нашег експедиционог хода. Наша брзина је као на Елбрусу. Добро познат ритам – један корак...мислимо о следећем кораку...следећи корак...мислимо о наредном... Али, ако бисмо пожурили на врх, изашли бисмо знатно пре раздањивања, а овако мокри од кише би стајали изложени јаком ветру и хладноћи. Зато ћемо успорити. Боље је и успавати се него се смрзавати. Бар док има ко да те пробуди. Људи или мисли.

Памтим скоро сваки детаљ на стази, а ничега се не сећам од одмора и из домова. Можда сам се заиста успављивао...

Упркос језивој киши, задивљујуће је било видети много лампи како се пробијају кроз таму Фуџија. Планинара је овде пуно и дању, и ноћу, и по сувом времену, и по киши, олуји. Фуџи привлачи. Фуџи осећамо...његову снагу...исконску...Још са пете станице, док није пао мрак, највиши део купе нисмо видели због облака који су се ниско спустили и донели кишу. А сада, по мрклом мраку, осећамо да се Фуџи издиже још много изнад нас, да смо ми тако немоћни пред тим оријашким чудом које је природа извајала! Безуспешни су покушаји да се светлошћу лампи докучи колико то много Фуџи иде ка небу. Али, у тој тмини, постоји нешто што вреба и што нас позива да прилазимо, све ближе и ближе, све више и више. То су изазов и спознаја. Изазов да се и по оваквом времену попнемо на врх и спознаја моћи и доминације Фуџија, због којих је и постао света планина у Јапану.

Стазе на Фуџију прилагођене су за планинарење у свако доба дана и планинарима из целог света. Путокази и информације су двојезичне. Свака кривина означена је стрелицом, а стаза је целом дужином ограђена, и на тај начин је одвојен део безбедан за кретање од оног где постоји опасност од обрушавања вулканског камења. Ознаке су чак и флуоресцентне, зато што се већина планинара на Фуџи пење ноћу.

На висини нешто вишој од 3000 метара, у планинарском дому остају наше три даме. За њих је планинарење на киши изузетно непријатно. Временска прогноза говори да ће ујутру киша престати, и оне ће остати да се одморе и просуше, како би потом лакше изашли на врх. Четворица мушкараца настављају даље. Онолика киша, зачудо, не ствара много блата на стази, изгледа да је ова вулканска земља посебна.

Наш последњи дужи одмор био је у „деветој станици“, у планинарском дому на 3500 м надморске висине. До врха је одавде потребно сат и по лаганог хода, до раздањивања око два и по сата, а до евентуалног изласка сунца још додатни сат. Нема друге, него застати, одморити се и угрејати се. То смо учинили уз егзотични топли напитак – супу од морске траве.

Киша, наравно, не престаје...време је за завршницу. Мркли је мрак, на тренутке испресецан лампама, али путокази кажу да смо близу врха. Серпентине су све краће. Купа Фуџија полако се сужава.

Тори! Капија храма! Паћа нам жели добродошлицу на врх! Нека светлост је горе – долази из храма и планинарског склоништа!

Паћа нам каже да смо поред кратера, али се ништа не види. На ово место смо дошли можда десетак минута брже него што је требало. Одлазимо у планинарско склониште. Пуно је планинара већ у њему, а нови само пристижу. Тек сада видимо сву ту разноликост.

А потом, почиње светлост да се пробија. Раздањује се. Излазимо из склоништа и имао шта видети – киша не пада! Испред нас је кратер, огроман у пречнику, али не толико дубок као што смо замишљали. На истоку се раздањује. Тамна ноћ посустаје, црна боја се разлива и своје место уступа у почетку стидљивим нијансама беле, потом све снажнијем одсјају. Облачно је, и овога пута нећемо видети изгрев изнад Тихог океана.

Али и ова светлост је нешто импресивно. Као да смо сањали тмину и кишу – потпуно смо нестали! Радосни и срећни, заборављамо и на хладноћу ране зоре, и јуримо ка врху Кенгемине. Од склоништа до врха стиже се за десетак минута, а сам врх је неких двадесетак метара виши од кратера.

Развијамо наше заставе. Из ранца вадим, неокаљану и суву, свечану заставу Ниша. На врху, изнад кратера, на заставу се, приликом фотографисања, лепи вулканска прашина. Изгледа да ћу заставу Ниша вратити у свој град, са аутентичним детаљима на њој.

Са лакоћом се оријентишемо, иако због облака мало шта можемо видети. Показујемо у правцу Токија, у правцу Кјотоа и у правцу Тихог океана. Фуџи се по чистом времену може видети из Токија, исто тако и садашња јапанска престоница са врха Кенгемине. Сада, међутим, једва да видимо мало даље од кратера. Не смета нам то. Срећни смо што смо део једне приче, која је за један народ, далек, мало познат, а један од најмоћнијих на свету, срж њихове вере, традиције и постојања.

Планинари из Јапана задивљени су и захвални што нас виде на њиховом светом месту.

Коначно је рођен нови дан, и белина је потпуна. Не смета недостатак сунца. Ми смо на Фуџију, симболу Јапана и целог света. Гледамо око нас, планинари са свих страна пристижу. Још пажљивије посматрамо и видимо њихове заставе – има их из целог света!

Паћа остаје на врху, Љупчо, Сеад и ја се спуштамо.  Ускоро сусрећемо Зехру и Ивону, и бодримо их да је до врха остало још петнаестак минута. Дању је све лакше за оријентацију. Можемо видети оно што смо осећали све време – моћ Фуџија. Купа, бескрајно високих страница. Далеко испод је шума. Далеко изнад је вулкан Фуџија, и...вечност...

Како смо пре само пар сати били мокри, сада се тога и не сећамо.

Беба Беба је одустала од успона, али зато сви заједно славимо двадесет пет година брачне заједнице! Славимо живот, славимо оптимизам!

                                                                                              ***

Са поносом сам вратио свечану заставу града Ниша. Са све вулканском прашином на њој. Тек ћемо је носити, широм света. Обећали смо то приликом враћања заставе.

Две недеље које је Паћина дружина провела заједно, учиниле су да створимо осећај да једни другима можемо бити ослонац. Да смо део света, да смо уписали наша имена међу милионе других који су се пре нас попели на Фуџи.

А ја сам коначно победио страх од боравка у планини ноћу...јер спремам се и за више, и за даље...за Килиманџаро...Аконкагву...за врхове света...и за врхове у дубини своје душе.

                                                                                                                      Мирослав Докман, Ниш