Елбрус и Мон Блан... Неупоредиви су. Њима се дивимо на посве другачији начин. Две приче, две представе, потпуно различите једна од друге, Паћа као редитељ, и његове две глумачке поставе, одиграли су беспрекорно. Елбрус је једна бела, снежна, бескрајна пустиња, коридор који се до коначног успона више пута пролази, због аклиматизације, где је све идентично, али из сата у сат све теже и теже, јер кисеоника је све мање и мање, и где већина посрће, пада, али не и Паћини планинари.

Попут ствaралашта Семјуела Бекета је Елбрус. Претежак за разумевање… А потом ћемо доћи у срце Алпа, где се у сваком тренутку одиграва другачија радња, где ће планинари, иако изложени напору, на тај исти напор заборавити, зато што стално нешто морају да раде: у једном тренутку, сви ћемо ходати. Потом ћемо прелазити ferrate, навезани и осигурани за сајле. Онда ћемо морати да се веремо уз стене, које пред нама стоје као зидови и утврђења. Мало даље, ходаћемо у навезама и одолевати налетима ветра и снега, пробијати се кроз мећаву, прелазити преко ножева, где је „стаза“ у вечитом снегу и леду широка једва толико да једно стопало може у њу стати, а испод су стравични одсеци и амбиси, баш онакви какве памтимо из уџбеника географије. 

Са изразитом лакоћом покрета, оном којом се доминантно хода ка вечности, са чвстином карактера, неустрашиво, Зоран Павловић Паћа, најбољи спортиста југа Србије задњих неколико година и најбољи планинарски водич Србије свих времена, и његова алпска „дружина“ снова, у лето 2018.године постигли су  још један епохални успех.

Лепо, елегантно, и у сваком тренутку сигурно, победнички, као Сергеј Јесењин и Бранко Миљковић у поезији, Рудоф Нурејев на балетској, а Зоран Радмиловић на позоришној сецени, Паћа и „дружина снова“ пробијали су се кроз алпске усеке, врлети, стене, преко ледника, пукотина, тако да их ни мећава, ни олуја не могу избацити са њиховог победничког пута.

Само пар дана по повратку са Кавказа и славља поводом освојеног Елбруса, највишег врха Европе и Русије, Паћа и најновија његова дружина упутила се пут Алпа. Ваљало је попети се на врхове Гран Парадизо (4061 м) и Мон Блан (4810 м) и у само недељу-две дана, повезати, спојити, врх који је заиста највиши у Европи, а то је Елбрус, са врхом који се дуго у уџбеницима таквим сматрао, а свакако је највиши на масиву Алпа и у западној Европи – Мон Блан.

Тада, као деца, мислили смо да је немогуће проћи Алпима, а онда, као одрасли људи, планинари и алпинисти, схватамо да ваља пробати. Уосталом, и Ханибал је пре два и по миленијума са својом војском, на слоновима, прешао преко алпских превоја…

Паћина алпска експедиција, или представа, како нам драго, одиграла се од 11. до 20. јула 2018. године. Глумци су пристигли из три земље. Србију су представљали, поред Зорана Павловића Паће, још и Драгана Милојевић, проф. др Драган Радивојевић, Данијела Димитријевић, Јован Грбовић, Звездан Нинић, Биљана Спасић, Живорад Жика Бранковић и Мирослав Докман. Из Македоније, алпски изазов прихватили су Симона Трајковска, Миленка Шаровић, др Христифор Саракинов, Бојан Стојчевски, Јовица Апостоловски, Јован Којовски и Сашо Палигора. Из Црне Горе, у „дружину снова“ уврштени су Никола Никпаљевић и Томислав Стевић.

Огромни масив Алпа дели се на много мањих целина. Тако се врх Гран Парадизо налази у области Грајских Алпа, а Мон Блан је у суседним Савојским Алпима. Гран Парадизо је идеално одредиште за аклиматизацију пред успон на Мон Блан. Паћа, велемајстор аклиматизације, то веома добро зна. Уосталом, ово је шести пут да Паћа походи Мон Блан, од тога чак пети пут као вођа експедиције или акције.

Рано изјутра, 12. јула, дружина је дошла на северозапад Италије, изнад долине Аоста, у место Понт, на 1960 метара надморске висине. Одатле ваља пешачити три сата до планинарског дома Виторио Еманеле други, на 2732 метра висине.

Ова деоница послужила је за разгибавање после дугог и напорног пута друмовима Србије, Хрватске, Словеније и Италије. Дружина се у дому добро одморила и била спремна да наредног дана, тачније наредне ноћи, 13. јула у 3 сата изјутра, крене ка врху Гран Парадизо. Паћа за аклиматизацију бира потпуно другачији правац од уобичајене стазе којом ће кренути све остале групе. Ипак, Паћа је најбољи водич и с добрим разлогом, да његова дружина буде потпуно спремна за Мон Блан, врло брзо после дома напушта стандардну стазу и одводи своје планинаре право на стене.

Пре самог доласка у подножје стене, разданило се. Дан је био јасан, ведар, сунчан… Видео се одмах и Мон Блан, који се од Гран Парадиза налази на удаљености од тридесетак километара ваздушном линијом. Виделе су се и стене испод Гран Парадиза, чинило се да се преко њих не може проћи. Али Паћа жели да на овој траси провери што је могуће више ставки: кретање via ferratom , верање уз стене, подешеност опреме својих планинара, кретање у навези, евентуалне кондиционе и здравствене сметње. Паћина дружина стога морала је да користи сетове за via ferratu, да хода и преко стена са дерезама на обући, са прописно везаним појасевима и постављеним кацигама.

Мало по изласку из стрмих стена, формиране су навезе, осамнаесторо планинара навезало се у пет навеза, три навезе са по четири планинара, и две навезе са по три планинара. Идентичне навезе биће постављене и на завршном успону на Мон Блан…

Онако како се и треба кретати на висинама преко три хиљаде метара – опрезно, полако, стрпљиво – „дружина снова“ приближавала се Гран Парадизу. Дан је био нестварно леп за подручје Алпа, сунчан, топао. Јасно је било да је овакав дан изузетак, чак и преко лета, и да у свако доба време може да се промени, и да сви требају бити спремни за изазов Мон Блана и успон на највиши врх Алпа по знатно суровијем времену. Било какво одступање од правила аклиматизације на Гран Парадизу, на наплату ће доспети на завршном успону на Мон Блан.

Сам врх Гран Парадизо је у облику оштре и изоловане стене. На њега не може стати више од пар људи, зато се испред врха ствара гужва, и сви стрпљиво чекају свој ред да пређу и тих задњих двадесетак метара и дођу на Гран Парадизо. На врху су италијански планинари, пре седамдесетак година, поставили статуту Богородице, и статуа је препознатљиво и оригинално обележје овог врха.

Силазак у дом Виторио Емануеле Други и спуштање наредног јутра, 14. јула, до Понта, протекао је у најбољем реду. Планинари су се на прави начин аклиматизовали за Мон Блан, који је, што је веома значајно, читавих осамсто метара виши од Гран Парадиза, а технички и кондиционо изазовнији.

База за успон на Мон Блан био је француски градић Шамони, монденски и скијашки центар, и домаћин првих зимских олимпијских игара, далеке 1924. године. Овде су Паћини планинари пронашли све потребне услове да прикупе снагу за одлучујућа два дана експедиције, за 16 и 17. јули, када се требало упутити горе, ка Мон Блану. У Шамонију све је у знаку успона на Мон Блан, плнаинари из целог света непрестано пристижу. Уосталом, из Шамонија је кренуо и први икада успешно изведен успон на Мон Блан, када су др Мишел Пакар и Жак Балма, 8.августа 1786.године закорачили на алпски првенац.

Шеснаестог јула, од варошице Ле Фајет, крај Шамонија, на шесто метара надморске висине, дружина се „зупчастим“ возићем одвезла до заклона Орлово гнездо, на 2400 метара надморске висине.

Овде, на Орловом гнезду, заправо је и почео одлучујући успон на Мон Блан, који ће трајати цео дан, целу ноћ и добар део наредног дана.

Све до висине од 3300 метара, стаза је без снега, и иста је као и многе стазе на високим планинама Балканског полуострва: на Рили, Пирину, Комовима, Проклетијама… Изласком на превој, уочава се врло близу планинарски дом Тетрус, а лево и изнад њега, на врху огромне стене, види се и дом Де Гуте, футуристичког изгледа, необичног стила градње. На дну стене Де Гутеа, тачно тамо где пролази планинарска стаза, налази се надалеко чувени „кулоар смрти“, место у које се свакодневно обрушава камење са врха стене Де Гутеа. Ово обрушавање узроковано је температурним променама, топљењем једног слоја снега и падањем новог снега. Опасност је присутна на сваком месту и у сваком тренутку. Свеопшту опасност планинари не смеју појачавати својим неконтролисанм покретима, журбом, паником, галамом. Једноставно, „кулоар смрти“, деоницу од тридесетак метара, треба прелазити полако, опрезно, а вођа успона ће свакако упозоравити уколико се у том тренутку обрушава камење. Деси ли се тако нешто, само треба остати прибран и одмах лећи на земљу (или снег). Срећом, Паћина дружина таквих проблема није имала.

Одмах изнад кулоара, укоштац се требало ухватити са стеном Де Гутеа, где на појединим местима има via ferrate, на некима нема, а све време, стена има исти нагиб, и готово је вертикална…

(у време овог алпског подухвата нико из „дружине снова“ још увек није имао искуства са преласком Via ferrate Берим, у Ибарском Колашину, на Косову. Via ferata Берим лепша је, дужа, захтевнија и занимљивија за прелазак од via ferrate испод Гран Парадиза и via ferrate изнад „кулоара смрти“ према Де Гутеу).

… И то траје и траје… Дом Де Гуте као да се смеши са врха стене, може се видети током успона и верања по стени, али до њега се јако споро долази. Иначе, изградња дома који је отворен пре пар година била је инвестиција вредна девет милиона евра. Стари дом Де Гуте био је често затрпаван лавинама и од његовог даљег коришћења се одустало. Зато је нови изграђен на врху стене, на месту где је заштићен од обрушавања снежних наноса.

У два сата иза поноћи, 17. јула, Паћина „дружина снова“ била је спремна за завршни успон. Одмах у дому су формиране навезе, стављене дерезе, кациге, причвршћени и за употребу спремљени цепини. Ноћ је била хладна, ветровита, на небу није било звезда, већ је небо било прекривено облацима.

Није пријатно ходати по мраку. Као да сви чекају макар први одблесак светлости. Паћина навеза је напред, а Паћа први у низу од 18 планинара подељених у пет навеза. Све информације и команде преносе се од човека до човека. Мало изнад дома, прва опасност – ледничка пукотина. Скупљају се навезе. По преласку пукотине, навезе се опет развлаче до ширине од 5 метара. Свака, макар и кратка пауза на ногама, користи се за узимање воде и енергената. Вода је на овим висинама приоритет. Организам, да не би дошло до висинске болести, стално треба хидрирати. Прва дужа пауза уследила је у склоништу Валот, на 4400 метара надморске висине.

Раздањује се, више нису потребне чеоне батеријске лампе. Много је планинара у Валоту, и углавном сви, осим Паћине групе, желе да одустану. Ветар је снажан, хладно је, непријатно… Из Паћине дружине троје планинара, ипак, не могу даље ка врху, али спремни су да се врате у дом Де Гуте. Паћа прекомпонује навезе. У једну од Паћиних навеза ускаче и један планинар из Пољске, чији сви другови желе да се врате у дом, а он жели до Мон Блана. Паћа покреће своје навезе.

Потпуно се разданило, али видљивост је свега пар метара. Барем је уместо тмине наступиле белина. Три „ножа“ треба прећи до самог Мон Блана. То су веома опасна места, ризична у сваком тренутку по животе планинара. Сем Паће, нико из дружине није био на Мон Блану. Пар њих покушало је прошле године да се попне, али су због невремена одустајали код дома Тетрус или дома Де Гуте. Дружина је већ поодмакла од Валота. Ништа се не види, али Паћине команде су јасне и преносе се. Паћа стално упозорава на пукотине, тражи збијање редова, приближавање навеза и смањење растојања у свакој навези. Паћа упозорава на ножеве, који су потпуно невидљиви, али… Опасност се осећа… Њихова оштрина, амбиси испод сваког од ножева… Језив је то осећај… али снага и концентрација мора остати на највишем нивоу… У противном…

Постоје три ножа Мон Блана: доњи, средњи и „женевски“ нож. Паћа упозорава и наводи. Навезе иза Паћине једва да могу видети Паћину силуету како се пење уз залеђене делове. Паћа обавештава о сваком ножу и ледничкој пукотини. Први нож и није превише дугачак, други је бесконачно дуг, трећи, завршни, још је далеко. Ако би се ова магла и облаци макар за кратко разишли, да видимо где идемо, ма колико да је опасно и далеко од циља… Паћа у неким тренуцима окреће цепин тако да сечиво цепина забија у снег и лед. На цепин се ослања. Дакле, веома је опасно. И што је већа опасност, то је психолошка стабилност у навезама јача.

Мећава… Све је прекривено снегом, и трагови, и одећа планинара, и ранчеви… Сви су побелели…

Паћа обавештава да је до Мон Блана остало само још стотинак метара висинске разлике. И, гле чуда, облаци се разилазе, сунце се помаља!

Планинари збуњени, потом и одушевљени призором који виде испред, призором оштрице која је највиша у западној Европи. Онда и уплашени, када се осврну назад, да виде куда су то прошли. Језиво делују три ножа. Доле, испод њих, испод њих, испод њих… Бескрај… Живот овде виси о концу, тачније о алпинистичком ужету дебљине 10 милиметара…

У 9 сати и 45 минута „дружина снова“ изашла је на Мон Блан. Нека ових пар тренутака радости одморе душу и тело сваког Паћиног планинара. Ваља се вратити истом деоницом назад, преко ножева…

Да ли ће опет облаци окупирати масив Мон Блана, сада је свеједно…

Тек, Паћа не би био то што јесте, да није обновио сву потребну снагу и концентрацију код својих алпиниста. Ножеви Мон Блана јесу непријатни и опасни, али уз маестрално вођство Зорана Павловића, сви су их поново без грешке прешли. До краја дана, Паћина дружина спустила се и до дома Де Гуте, и низ стену, до дома Тетрус. Сва радост овде је и испољена, јер имало се шта и славити.

Нишлије, учесници ове експедиције, уз савладавање свих изазова, имали су и додатни задатак – да истакну заставу града Ниша и на Гран Парадизу и на Мон Блану. У томе су Драгана Милојевић, Драган Радивојевић и Мирослав Докман и успели.

                                                                                                                                  Мирослав Докман, Ниш