Кајмакчаланска авантура: три мускетара и дама

Последњег септембарског петка, пратећи залазеће зраке Сунца, неустрашива групица планинара, незаустављивим фордићем, кренула је пут Грчке. Шест сати је пролетело захваљујући сигурној вожњи, тети из навигације и шали и смеху. Уз помоћ српско-грчко-енглеског језика, а и ногу, пронађен је резервисани смештај, Голден Санд. Као знак грчке гостопримљивости и ван сезоне, хотел је био откључан и спремно дочекао своје једине госте. И не само једине, већ и толико посебне, да није било ни газде. Како је смештање потрајало, потрага за поноћним гиросом умало је била безуспешна. Међутим, не само да је било добре вечере, већ још боље вечери.

 

Уз звук таласа, мирис соли, пиће и добро расположење, на песку, прикупљана је енергија за сутрашњу авантуру.

25

Прохладни ветар и месец, који се тек повремено пробијао, нису обећавали добро време, али ништа није могло да обесхрабри предстојећу пустоловину. 

35


Након специјалног доручка, било је време за полазак. После силаска са аутопута, постало је јасно зашто је некима био потребан хеликоптер за стизање на врх.

Вијугави и каменити путеви, који су пресецали бројне воћњаке и села, и са којих су се пружали прелепи погледи, водили су ка скијашком центру Ворас.

38

Очекивања о самом центру нестала су у тренутку пристизања. Форд, четири човека, три пса и крдо коња је једино што се у том тренутку могло видети. Понека зграда, вагон за који је и даље незамисливо како је ту доспео, облаци и магла. Па добро, бар није било проблема око паркинга.

102

Како су Грци то све лепо обележили, а и ми Срби са њима се баш потрудили да очувамо овај историјски споменик, тета из навигације је морала да буде активирана.

104

Упркос слабој видљивости због магле и облака, стопама својих предака кренула је мала чета, у том тренутку и једина на стази. Ако се изузму звиждуци ветра и њиштање коња, планина је одисала неописивим миром и тишином.

120

Уз разгледање могућих ровова, тражење понеких остатака прошлости, и пар скретања са стазе због лоших временских услова, за мање од два сата, појавио се врх, и даље једва видљив без обзира на близину.

144

 

149

После одавања почасти, бежећи од хладноће и ветра, чета је кренула да се спушта, а за сат времена била на паркингу, испраћена кишом. Поред паса, чекало је још једно изненађење. Нешто је исцурело из аутомобила. Сами (не рачунајући четири Новосађанина који су у том тренутку вероватно били на врху), и удаљени доста километара од цивилизације, није било дурге већ да се мускетари прихвате посла. После двадесетоминутног ослушкивања и проналажења извора цурења, чета је храбро кренула, надајући се да ће се безбедно спустити.

А да авантура буде потпунија, батерија се испразнила, па је тако чета остала и без навигације. Уз помоћ сећања, и по неког, једва пронађеног Грка на пустим улицама Грчке, после панорамског разгледања разноликих предела, Паралија је пронађена. Ниједна препрека на путу није успела да умањи расположење, нити је лоше време спречило мускетаре да се окупају у мору. На њихову одважност нису остале равнодушне ни медузе, које су морале да им честитају. Ипак, најпромрзлији члан чете је од мора видео само шкољку, вешто извучену упркос налетима медуза. На пријатно изненађење, Паралија је те вечери показала знаке живота. Отворене продавнице, светла, морски ваздух, индијска музика из оближњег локала, бугарска народна музика са другог краја шеталишта, киша која је ромињала и с времена на време се појачавала, давали су чар тој ноћи. Међутим, специјалитет вечери ипак је била динстана пилетина, зачињена грчком вегетом, спремљена од стране стручњака за кухињу, једног од тројице мускетара. Дама је била задужена за флаширане ствари, вероватно да би се ипак сви вратили кући. Након пријатне вечере, шале и музике, борци су пали као покошени у сан. 


Кишно, тмурно и свеже јутро, успорило је полазак. После доручка и са пуним батеријама, чета је кренула у Солун, на српско војничко гробље на Зејтинлику.

188

Након обиласка, уследила је потрага за сувенирима. Доћи до њих је било теже него попети се на сам врх. Упорност (највише једног мускетара) се још једном исплатила, па је тако чета дочекала отварање једине продавнице у којој је могуће набавити неки. Тек тада је могло да се на миру крене кући. Како се ближила српска граница, тако је лоше време остајало иза. Напокон се Сунце пробило и дало топлину последњем дану путовања. И тако је ова мала одабрана чета безбедно и срећно стигла, а да није ни знала о урагану о коме се причало у Грчкој тих дана и због којег није било људи на улицама. А какве шансе би ураган и имао против њих?

 

                                                                                                                                                    др Милица Јеремић

                                                                                                                                             Фотографије: Бојан Пешић