Планинар сам постао два пута у животу. Први пут када сам са групом освојио први озбиљнији планински врх. Други пут када сам у планине повео своју седмогодишњу ћерку. Први пут сам само ходао. Био сам млад и био сам аматер.

На пола успона имао сам осећај да дишем најситнијим сегментима плућа и да срце у моје вене пумпа чисто здравље и радост. Група се кретала уз ритам пуцкетавих гранчица и шуштање опалог лишћа, сунчеви зраци су треперили кроз густе крошње дрвећа, а ваздух је мирисао на смолу и влажну траву.

Осећај успеха, освајања, доказивања сопствене снаге и упорности био је колективан и ширио се групом у виду осмеха и међусобних тапшања по рамену. Појели смо у повратку неки пасуљ у планинарском дому, који ме је вратио у дане војске и истог таквог заједништва. Од тада, планинарио сам често. Водиле су ме стазе и водио ме је мој природњачки дух. Али ништа се није могло мерити са тренутком када сам у планине повео своју ћерку.

Многи ће рећи да ћерка највише личи на оца. Ова моја мала има немиран дух и немирне ноге али и немирну машту, која мени можда недостаје. Први пут сам је одвео да види Мокру планину са најлепшег могућег места. Тамо смо отишли пред крај лета, са намером да се пре касног поднева не враћамо кући. И ту, ходајући стазама и залазећи у поприлицно пуст крај, наишли смо на напуштену и поприлицно оронулу стару кућу и пред њом бунар, каменит и сув. Са тог места видик је био неописив, и ја сам се машио апарата не бих ли у слику утиснуо тај тренутак апсолутног склада дивље природе, напуштене куће и нас двоје. Појели смо сендвиче и завирили кроз прозоре. Обишли смо је са свих страна и закључили да људе није видела доста дуго.

Код куће, моја Ленка је нацртала кућу и бунар испред ње.

“Ко је тамо живео, тата?”

“Зашто су отишли?”

“Кућа је баш лепа”

Кућа је заиста била лепа, са широким прилазним степеништем које у полулуку завија ка великим улазним вратима. То није била кућа земљорадника дигнута уз помоћ печених цигала и блата, не, ово је била кућа имућних људи, естета, кућа која је у време у ком је грађена могла личити на мањи дворац.

Смислили смо причу, Ленка и ја, причу о Сенки и Милошу који су живели у том здању, госпођица и слугин син. Сенку смо замислили као ситну и добродушну, а Милоша као кршног момка који жели да оде са планине. Сенка је туговала, Милош је у граду службовао и напредовао и желео да заборави своје порекло. Сенка је постала сенка, а кућа је остала пуста.

Обишли смо наше место на Мокрој планини још два пута. Већ сам готово могао да замислим наше ликове као стварне, могао сам да замислим Сенку као старицу која планинаре дочекује хладном водом са бунара.

И тако је мене моја ћерка од планинара ходача претворила у планинара хроничара, оног који се распитује о историји страћара и капела, оног који размишља о судбинама које су се смењивале на путевима којима смо ходали. Фотографисао сам пусте куће и разговарао са мештанима које сам сретао. Питао бих о историји било ког срушеног зида, али не и о историји куће на Мокрој планини. Било је прилка и биће их још, када сам могао лако да сазнам ко је у њој живео и какав га је живот задесио. Али нећу. Тврдоглаво ћутим. За мене, то је Сенкина кућа, Сенкин замак. Обишли смо је поново, недавно, и урезали два слова ЛЛ у ограду. Седели смо крај бунара и упијали пролећно сунце. У природи увек налазим мир, али на овом месту налазим спокој. И знам да ће, ако некада осетим да ми се ближи крај, то бити место на које ћу последње отићи.

                                            

                                                                                                                                                                                                                                                                 Срђан Лазаревић, Ниш