Ноћ на око 350 километара испод екватора. Будим се, устајем и излазим испред Кибо колибе на  4720 метара надморске висине. Мој поглед спонтано одлази навише. Какав призор...толико звезда на небу, толико великих звезда са невероватно интензивним сјајем још нисам видела. Тако су близу, да имам утисак да ћу их дохватити руком.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Тачно у поноћ полазимо. Јак, сталан успон, стрме литице и вулкански пепео, а ми полако идемо ка свом циљу. Водичи нам певају, храбре нас...раздрагани понављају „Hakuna matata“...“Pole, pole“.

Тешко се дише. Да ли ће нам бити потребан додатни кисеоник? Хоће ли наш респираторни, нервни, кардиоваскуларни систем, комплетан организам задржати хомеостазу?

Не, није ме страх. Сви смо добро, подржавамо се и помажемо са тако мало речи.

У даљини видимо светла чеоних лампи група које су испред нас. Ухххх....колико су далеко.

Одлучујем да више не гледам ка њима, већ концентишем своју снагу, а пре свега мисли на позитиван исход.

Пауза код пећине. Пијемо чај од ђумбира под невероватним сјајем звезда, без сувишних речи, погледима и гестикулацијом се храбримо. У мислима сам са свим драгим људима за које знам  да су моја велика подршка.

Настављамо даље. Има ли овоме краја? Тешко је...

Одједном сетих се једне сјајне песме, заштитног знака Мириам Макеб, дисидента, антирасисте и гласа угњетаваних. Питам једног од наших водича: “Срећко, do you know Malaika?“. „Yes, Nena“, каже он раздрагано. „Please, sing it“. И почињу наши водичи са невероватном емоцијом да певају на свахили језику.

Као да је хор анђела био са нама. Ноћ хладна, дуга...а ми ходамо, ходамо и све смо ближи циљу.

На хоризонту почиње рађање новог дана...топле боје прекривају небо, гледам, за мене до сада, најлепши излазак сунца.

Излазимо на сам кратер Килиманџара...“Gilman's point“, седло које се налази на 5700 метара надморске висине. Идемо даље фасцинантним ободом  кратера Кибо, и долазимо до  "Stella Point“ на  5756 метара надморске висине. Након неколико уских вулканских процепа и ходања по снеговима Килиманџара, видимо моћан „Uhuru Peak“. И коначно у 9 сати и петнаест минута наш комплетан тим успешно излази на  кров Танзаније и целе Африке – „Uhuru Peak“  на 5895 метара надморске висине, један од седам светских врхова, највећу самостојећу планину на свету и један од три највећа светска вулкана.

Какво  искуство, какав сјајан осећај, висина на којој се осете и доживе многе нове животне димензије. Остварили смо свој сан...досегли тако моћне висине и упознали нешто другачије поимање среће и задовољства.

А сама ноћ успона је ноћ за памћење.  Малаика и даље одзвања у мојој души и остаће тамо заувек. Много је анђела тада било са нама и око нас. 

 

                                                                                                                                                                                                                                          Проф.др Невенка Михајловић, Ниш