Бициклизам - Да ли је то за мене?

Можете ли да кренете на туру?

Привлаче вас путовања на бициклу? Али тек сте почели озбиљније и редовније да возите, и питате се да ли сте физички спремни за прву озбиљнију туру? Можете ли да кренете на пут са тим финим друштвом које вас зове? До сада сте најдуже возили неколико километара, не знате да ли имате довољно кондиције?

Можда ће вам овај текст дати неке одговоре, али би исто тако требало да вас охрабри и подстакне да кренете. Јер ако већ размишљате о путовању бициклом и желите тако нешто, скоро је сигурно да имате све што вам је потребно.

Најбољи тренинг за циклотуризам је - циклотуризам. И то је једна од најлепших ствари у овом хобију. Да би се ногице, плућанца и срцуленце припремили за неку туру, треба пре тога отићи на неку другу туру. А да би се отишло на ту претходну туру, треба пре ње кренути на неку још претходнију туру. Ако се при томе руководимо елементарном логиком да прва тура треба да буде најлакша, а свака каснија мало тежа/дужа, онда је напредак, без стреса и велике патње, ствар која се подразумева. Тако се на скоро неприметан, и надасве забаван начин стиче кондиција али и сигурност и поверење у себе (што је од исте важности), на време се установљава да ли је бицикл дорастао томе што се од њега очекује, употпуњава се и прочишћава списак опреме која се носи на пут. Такође се на време проверава и ставка која је још и најважнија од свих: друштво са којим путујемо.

И кад дође време за оно велико путовање, због кога се и почело са свиме, неће бити много страха и сумњи у себе или у друге. Они који су марљиво одрадили „припреме", добијају и посебан бонус: на то велико путовање на крају и не морају да оду, јер су се већ довољно науживали.


Добро онда... да ли сте физички спремни?

По мом мишљењу, а то сам увек спреман и да тврдим, спреман је свако ко је у стању да се бициклом попне на Каменички вис (надомак Ниша). Да ли је процена баш оволико проста, банална тако рећи? Пре него што ми се замери на површности, ево образложења: чињеница да је неко успео да се бициклом попне на Каменички вис и не говори много о кондицији. Она говори само то да:

  • тај неко има довољно здрава плућа и кардиоваскуларни систем да се не онесвести при сваком већем напору;
  • тај неко има барем пристојну дозу упорности, барем пристојно јаку вољу за савладавање тешкоћа, и барем пристојно јаку жељу да вози бицикл.

И то је довољно да се крене на туру. Зато што, ако сте успели да се попнете уз четири километра успона на Каменички вис (чак не ни „у цугу" него уз успутне предахе и гурање бицикла поред себе), ама баш ништа вас не спречава да наставите узбрдо, одмарајући се кад год вам то затреба, савлађујући километре пута и метре надморске висине, и да коначно стигнете на Тару, Дурмитор, Стару планину, или неко друго место. Тамо горе је асфалт исти као на Калафату, шумска стаза је иста као на Сувој планини, ваздух такође постоји, те има шта да се дише, а према свим до сада обављеним истраживањима, нагиб од десетак степени тамо, исти је као нагиб од десетак степени на нашим узбрдицама.

Ако вам Абнормална Физичка Спрема (у даљем тексту АФС) није потребна да бисте уместо уз Каменички вис кренули уз Дурмитор, шта онда јесте потребно? Ево, редом према важности: схватање својих жеља, разумно планирање, одговарајуће друштво.

Жеље

Треба себи искрено одговорити на питање: желим ли ја то стварно да (у)радим? Да ли је то потреба која ми је важна?

Једина помоћ која се у покушају да се одговори на ово питање може дати, јесте следећа: ако довољно волите природу, путовања и авантуре (не морају то бити некакве велике и „праве" авантуре - овде спадају и она ситна, свакодневна искакања из колотечине која су, шта год била, за вас насушна потреба и знак непристајања на монотонију свакодневице, а за околину у бољем случају знак вашег неразумног бунтовништва или гњецаво-непоправљиве романтичности, а у лошијем случају знак вашег нарушеног психичког здравља  - ако дакле, све то довољно волите да сте и до сада били радо спремни да за леп видик, шетњу по нетакнутом снегу или уживање у летњој ноћи на неком неочекиваном месту, поднесете одређену дозу неудобности или напора - онда је и циклотуринг ствар за вас.

А ако вам не смета да преспавате у шатору, или у планинарском дому са двадесеторо других у истој соби, ако не губите (потпуно  живце и не очајавате (дубоко ) када киснете, или када вас пржи сунце, или када лутате и тражите пут, и ако после свега тога само један тренутак - током кога избијате на широки видик, откривате нову долину, нову бистру воду, или нову бистру душу неког горштака - може не само да вам исплати све претходне незгодације него и да вас онако мокре, испржене или залутале остави окамењено - загушеним у страховитом духовном и емотивном плусу - онда је и фрибајкинг ствар за вас.

Из свега овога следи и ово: ако сте већ планинар, фрибајкинг је по свему што подразумева сасвим сигурно ствар за вас. То је исто оно што сте до сада радили и волели, само уз нешто више цевки, точкова и жица које вам омогућавају да пређете већа растојања и дају вам могућност да на нов начин осетите простор и пут који га кроти.

А ако ништа од овога још нисте радили и не знате да ли бисте то волели, нема разлога за, овај, очајавање. Велике су шансе да је гудурање оно што вам недостаје у животу, јер исконска потреба за контактом са „дубоком" природом постоји у сваком од нас и јесте једна од основних потреба свакога од нас, без обзира колико била затрпана начином живота, обавезама, навикама или амбицијама. Пробајте, и уверићете се.

Разумно планирање

Ако нисте АФС-овац, са Ђурђевића Таре се на Дурмитор нећете попети за тридесет минута него за три сата. Па шта? Укалкулишите ту чињеницу у свој дневни план и оставите још и нешто резерве, тако да на време стигнете на место на коме сте планирали спавање. (Ако са собом носите шатор и храну, у принципу вам не мора бити важно чак ни то). А кад будете кренули узбрдо, радите то na-teh-na-neh (у преводу са језика Чироки индијанаца: натенане). Нико вас неће јурити, па само мирно и по својој мери: ручајте, одмарајте се у хладу, заустављајте се да фотографишете...

Наравно да је за пут на/по Дурмитору, и сличним високим планинама, потребно и одређено планинарско искуство. И наравно да ако сте пре тога ишли само до Плоча, Каменичког виса и сличних пикник-места није паметно кретати на озбиљнију планину без неког искуснијег у екипи. Но овде говоримо само о физичком аспекту педалирања и о томе да бисте, што се тога тиче, могли да се упутите чак и на Дурмитор ако то пожелите.

Одговарајуће друштво

Ако вам је за успон на Каменички вис потребно шесдесет и више минута уз неколико пауза, а кренули сте на Дурмитор са АФС, прилично-АФС, или скоро-па-АФС дружином чијим је члановима од наводног уживања у околини много важније да један другог сатру, а да успут и вама као новајлији покажу где вам је место, онда су вам мука и стрес загарантовани. Додајте ту нелагодност и грижу савести што такви момци (и девојке, ако сте баш тотални баксуз морају да чекају полуугушеног спораћа какав сте ви - и резултат лако може бити бацање бицикла у подрум и завршетак ваше циклотуринг каријере пре него што је и почела. Зато се пре поласка на пут са неким потрудите да га упознате на некој локалној вожњи. Ако од путовања очекујете опуштено уживање у пејзажима, брчкање у сваком успутном потоку и застајање на свакој лепој ливади, а ваш потенцијални сапутник не диже поглед са брзиномера и прича само о деловима, о подмазивању ланца и о томе како је склопио свој бицикл - за путовање можда треба да потражите друго друштво. (Важи наравно и обратно: они који воле брзо да возе тешко да ће уживати у вожњи са неким туристом који је на сасвим другој таласно-кондиционој дужини. Али такви имају довољно искуства, и ова чињеница им је ионако већ одавно позната.)

Са друге стране, људи међу којима ћете се осећати опуштено - било због тога што су у сличној снази и кондицији као и ви, било зато што су расположени за мало пријатељског туринга, а не за сатирање сапутника - јесу друштво које ће вас повући далеко преко границе за коју сте мислили да сте способни. Крените на неке краће локалне вожње онда када се види да ће то бити лагано искуство, упознајте се са другима, и коначно ћете наћи клапу по својој мери. И физичкој и духовној. Па... почните да тражите.

Ово писаније је вероватно отишло на десету страну од оне коју бисте очекивали с обзиром на његов наслов али се није бавило распоредом и тактиком тренинга него суштином: у циклотурингу физичка кондиција није најважнија ствар. Требало би да ова изјава не звучи неозбиљно, с обзиром на све што је речено до сад.

Резиме: ако осећате да су путовања бициклом оно што бисте волели да радите, али вас обесхрабрује сумња у сопствене могућности, немојте губити време - крените, јер са таквом жељом већ имате све што вам је потребно. А после... Неколико путовања са сродним душама, и бићете спремни и за екстреме. Онда вам преостаје само још најважнија ствар: да не заборавите како вам је било на почетку, једном када се у дружини појави новајлија који нервозно грицка усне и разрогачних очију понавља: „Не знам како ћу ја уз ово горе..."