Sokolov Kamen

И док се централни прошлонедељни догађај у режији Планинарског друштва „Преслап“ одвијао у Бугарској на екстремној планини Пирин, где су искусни планинари са јако добром кондицијом походили тамошње врхове, на нашој Сувој планини се организовала акција за љубитеље природе који су одлучили да из било којих разлога не иду у Бугарску, а да ипак проведу дан у природи. Планинарско друштво „Преслап“ из Ниша је за њих организовало успон на Соколов камен (1523 м) у недељу 23. јула 2017.

Добро позната кружна стаза нас водила од планинарског дома Студенац ка западу до подножја врха Мосор. Затим је уследио велики изазов по чувеном Соколовом путу, незванично најлепшој стази на Сувој планини, али можда и у Србији, по признању многих планинара. Од Мосора до Соколовог камена требало је савладати око 600 метара висинске разлике по разноврсном стеновитом терену, ходајући повремено и по самој литици, док смо се понегде четвороношке пењали по врелим стенама. Сунце нас је пржило током целог дана, што нам додатно отежавало пешачење, и правило још веће проблеме са несташицом воде, које ионако нема на вишим деловима Суве планине.

Дехидрација је дефинитивно била највећи проблем код већине учесника акције, тако да смо морали селективно да користимо воду и да будемо штедљиви у сваком погледу. Водичи су правили честе паузе због врућине која нам заиста сметала. У тим тренуцима је владала јурњава ка малобројним местима у хладовини где смо се одмарали и склањали од сунца. Због свега тога је око 5 сати је трајао успон до Соколовог камена, и још 4 сата до повратка преко Девојачког гроба и Краљевог пута.

Акцију је започело 16 учесника, а завршило 17, пошто нам се један планинар придружио на самој стази. Двојица учесника су се, поред Соколовог камена, попели и на стену Мосор (983 м). Биле су ту махом младе генерације планинара, родитељи са децом, парови, пријатељи, па и читава породица,... Све се претворило у једно лепо дружење, упркос тешким временским условима. Укупно смо прешли 13 километара, али је, због врућине, општа субјективна процена била као да смо прешли дупло више.

Водичи на стази су били Слободан Васковић и Милош Стаменковић, па је оправдани изостанак водича Петра Ратковића због болести, у потпуности покривен и надокнађен у последњи час. Стога је све на стази протекло у најбољем реду, сви учесници су прешли целу стазу, помагали смо једни другима у критичним ситуацијама, размењивали воду, мотивисали једни друге, јер ова гребенска стаза колико год да је лепа, толико уме да исцрпи човека чак и када су временски услови повољнији и умеренији него што су били у недељу.

А недељу је свакако обележило једно добро дружење, доза позитивне енергије, и велика жеља да у неповољном амбијенту савладамо препреке које су биле пред нама, и достигнемо високе циљеве које смо мало пре тога само посматрали одоздо са подножја. И после свега, овакав успех нам је утолико слађи и лепши...