Триглав (2864 м), Јулијски Алпи - Словенија

Успех епских размера за Планинарско друштво "Преслап", постигнут је организацијом и извођењем високогорске акције на Триглаву (2864 м), у Јулијским Алпима, од 21 до 24.августа 2025.године. Врх Триглав, који је одвајкада био симбол Словеније и словеначке нације, светионик Европе и показатељ пута ка бољем сутра - привукао је 26-оро учесника у нашу дружину, из Србије и Северне Македоније. Као и на акцији из 2023.године, изабрана је најмање захтевна траса успона на Триглав, али тежа од било које планинарске трасе у Србији - она која нас од Рудног Поља на Покљуки, води до Водниковог дома, а затим преко дома Планика, на Триглавску стену, и врхове Мали Триглав (2735 м) и Триглав (2864 м).

Тако је петак, 22.аввгуста 2025.године, дружина, после дугог и напорног пута, кренула од Рудног Поља (око 1300 м надморске висине), према Водниковом дому (1817 м надморске висине). Ова деоница дуга је 9 километара, савладава се око 500 м висинске разлике, али се свакоме у нашој дружини чинило да су и раздаљина и висинска разлика - много, много, веће. Јер, иза нас је била непроспавана ноћ на дугом путу кроз Србију, Хрватску и Словенију, а на нашим леђима били су тешки ранци са свим стварима и опремом за два дана боравка у Водниковом дому и за успон на кров Словеније. "Никада дужих" 9 километара савладали смо за између четири и по и чак шест сати успона, по стази која је лепо означена и са које се отварају лепи алпски видици. Занимљиво, сам Триглав види се тек надомак самог Водниковог дома, али је деловао истовремено и прелепо и застрашујуће, док је дом Планина, подно Триглавске стене, изгледао са Велег поља, где се налази Водников дом - као кутија шибица!

Временска прогноза за суботу, 23.август, као дан успона на Триглав, често се мењала, али већином није била повољна. Наша дружина је зато у суботу, и пре изласка сунца, чим се мало разданило, кренула од Водниковом дома, према Триглаву. И опет - раздаљина ствара погрешан утисак о захтевности успона, и зато не треба посебно ни обраћати пажњу на саму удаљеност (или боље речено - близину) Триглава, но ипак рецимо: само је 5,5 км удаљен Триглав од Водниковог дома, а пре Триглава, по етапама, раскрсница путева за дом Планика и Водников дом удаљена је 2,5 км, дом Планика је од Водниковог дома удаљен тек 3,8 км, а од Планике до Трилава раздаљина је тек 1,7 км. Али, ако знамо да је у ових 5,5 км висинска разлика преко 1000 метара, и да је терен стеновит, каменит, прави алпски, јасно је да се дружина мора усредсредити на сваки корак и максимално водити рачуна о својој безбедности. И бити стрпљив, јер успон на Триглав, од Водниковом дома, за планинаре и алпинисте изван Словеније, може трајати и шест сати, иако на табли пише 3 сата (али то важи само за уигране, утрениране и неоптерећене дугим путовањем и тешким ранцима, домаће планинаре), а наше триглавско искуство из 2023.године говори нам да успон траје 6 сати.

Надомак дома Планика, време се знатно покварило, и кренула је да пада киша. У дому Планика, наша дружина се поделила у две групе - на оне који ће преноћити у овом дому или дому Кредарица, и који ће чекати недељу, као дан за успон, због оптимистичне прогнозе вреемена за тај дан, и на оне који одустају од успона и враћају се у Водников дом. Од успона на Триглав, одустали су: Мирослав Докман, Милица Ристић, Игор Костадинов, Александар Мицић, Душица Митровић, историчар и музејски саветник Дарко Жарић, Ивана Хафнер и Томе Петковски. У дому Планика остају: Слободан Васковић, Станислава Митић, Драган Матић, Владислав Станковић, Сандра Јовановић, Ненад Живадиновић, Даница Цветковић и Виолета Стоиљковић. У дом на Кредарици пребацује се део екипе из Северне Македоније: Жаклина Пешевска, Марина Божиновска, Лидија Ђорђијевска, Богдан Маневски, ВАлентина Лазаревска, Кире Коцев и Гоце Палески. У Водниковом дому, без да крећу на успон, остали су Милорад Игњатовић - Мића Словенац, и Крунислав Цонић.

Немања Игић, пак, креће на успон, прикључивши се групи из Црне Горе, из Планинарско-спортског клуба "Међед" Подгогирица. Ову групу предводио је г.Дражен Марковић, који је захваљујући дугогодишњем личном пријатељству са г.Мирославом Докманом, из разних издања Паћиних "дружина снова", уважио молбу да се Немања прикључи групи из суседне Црне Горе, који су одлучили да крену из Планике на Триглав - па докле услови дозволе. Испоставило се, да киша јесте падала, али није било грмљавине, те је група из Црне Горе, "појачана" нашим Немањом, прилично брзо успела да се попне на Триглав. Узрок ове ефикасности, осим добре припрљености, лежи и у томе што других планинара и пењача није било у том тренутку на Триглавској стени. Немања се поподне враћа у Водников дом, где добија аплауз свих из овог прилично великог планинарског дома.

Из правца дома на Кредарици, одакле је успон на Мали Триглав малтене вертикалан, попео се Богдан Маневски, и тада је откривено да је, заправо, из правца Планике, на јужној страни Триглавске стене, време лоше, облачно и кишовито, а да је на севеарној страни, према Кредарици, ведро и суво, те је Триглавска стена била "ружа ветрова" и разграничење временских услова.

Наравно, наша дружина која је остала да спава у дому Планика, суочила се за изазовима, као што су то да је на успон понела најосновније ствари и опрему и сасвим мало хране, те да је дом Планика неудобан, нема текућу воду, дакле - првише се излази из "зоне комфора", а да их сутрадан, осим успона на Триглав и силазак до Планике, чека и повратак у Водников дом, а тек онда и силазак у Рудно Поље.

Недеља је донела прелепо време. Искусни алпиниста Слободан Васковић повео је дружину ка Триглавској стени у 05:45 сати. Стена је била, срећом, потпуно сува. Кратка деоница по сипару, увела је дружину у први кулоар, одакле је Триглавска стена обезбеђена инфраструктуром - металним сајлама и ногоступима. Сви из дружине се осигуравају на сваком кораку, што водич Васковић уредно нагдгледа. Сви су били изузетно мотивисани. Додатно су мотив појачавали фантгастичне слике и видици, игре светлости, сенки, сунца и облака. Уследио је оштар успон ка Малом Триглаву. Од Малог Триглава, следи и оштро спуштање по танкој ивици стене, а онда и још оштрији успон до стене надомак самог Триглава. Онда, још један силазак, и коначно завршни успон на Триглав, до чувеног Аљажљвог столпа. Осим Слободана Васковића и Драгана Матића, остали планинари из Србије по први пут су изашли на Триглав. За успон је било потребно око два сата. Истовремено, и група из Северне Македоније попела се на Триглав. Поново није било много људи на Триглаву, ипак су оба дела наше дружине кренула сувише рано, и то је дало простора и времена за дужи одмор на Триглаву, и једноставно, уживање на овом врху који је за Словенце много више од планинаског врха.

Наравно, у нашој дружини било је довољно рационалности, да се узбуђење, усхићење, радост и еуфорија са Триглава, потисну током опасног силаска са Триглава. Све је и овде протекло апсолутно безбедно.

Свако ће из наше дружине заувек памтити сваки детаљ и сваки трен проведен на Триглаву!