Успон на врх Миџор (2169 м), на Старој планини

Подвиг епских размера на акцији Планинарског друштва "Преслап" - на успону од Бабиног зуба до врха Миџор (2169 м) - "крова Србије", у недељу, 12.октобра 2025.године! У скоро немогућим временским условима за успон - по дубоком снегу, у густој магли, због које је видљивост била само пар метара, а окружење било обојено у напорну белу боју, на тренутке уз олујни ветар, наша храбра дружина пробијала се и пробила до подножја самог Миџора. На успон је кренуло нас 29-оро у дружини, троје је одустало код кафеа "Плажа" на скијашкој стази. Троје је одустало и у самој завршници успона, код разрушене карауле подно самог Миџора. Показала је Стара планина своју огромну моћ и суровост. Чинило се да је немогуће приближити се Миџору. "Кров Србије", иначе, када је време лепо, све време се види и са Бабиног зуба и са стазе која води ка њему. Овако, већ код обелиска, дружину је дочекала олуја. Једва се дружина пробила и до подножја Жаркове чуке, до какве-такве заветрине. Потом је следило пробијање кроз снег, које се чинило бесконачно дугим. На траси која је добро позната, иначе и најлакша за успон на Миџор, увек је дружина знала колико је Миџор удаљен. И, заиста, раздаљина до Миџора није велика ни од Бабиног зуба (само 8,5 км), а тек од Жаркове чуке, или платоа Старе планине, или раскрснице за врх Дупљак. Од овог последњег места, једва 2 километра, од чега задњих тристотинак метара отпада на деоницу од срушене каруле, до самог врха. А разрушена караула - никако да се појави пред дружином. Протицало је време... и најзад, остаци каруле извирују из снега. У тренутку се одиграва - чудо природе. Ветар стаје, облаци и магла се разилазе, небо постаје савршено плаве боје, бела боја се повлачи са неба, и дружина доживљава - идилу на Миџору! Награда за натпросечно напрезање је дошла у виду прелепог погледа са Миџора. А онда, у повратку ка Бабином зубу, поново су магла и облаци загосподарили Старом планином. Усред зиме - овакве временске појаве на Миџору биле би уобичајене. Али, јесен није испунила ни своју прву трећину, а имали смо временске (не)прилике као дај зима одавно наступила. Још једна награда за све у дружини, јесте и да су успон и силазак протекли апсолутно безбедно. Дружина сада памти Стару планину са два лица - сурова Стара планина била је тога дана неизбежна на путу ка лепоти Старе планине. И, обратно...