Комови - 03/04.06.2017.

Врхови: Васојевићки Ком (2460 м) 03.06.2017, а Кучки Ком (2487 м) и Љеворечки Ком (2453 м) 04.06.2017.

Повратак Зорана Павловића-Паће са јужноамеричке турнеје обележили смо на чудесној планини Комови, на североистоку Црне Горе, на планини чији врхови, попут шиљака парају небески свод, тамо где се чини да ни птица не може досегнути врхове, а камоли човек. Дуго смо и чекали на акцију на Комовима, обзиром да је акција највљена пре скоро годину дана. Вредело је чекати и Паћу и сусрет са Комовима.

Из Србије, нас 17-оро (из Предејана, Врања, Бојника, Лесковца, Ниша и Свилајнца) дошло је раном зором у суботу, у еко катун Штавна, у долину одакле је најбоље пењати се на три Кома. Постоји, додуше, и врх Средњи Ком, али на њега се због велике опасности и нестабилне стене, камења које се стално одроњава, заиста ретко пењу планинари. На Штавни су нас дочекали наши пријатељи из Црне Горе, предвођени Драженом Марковићем, који се показао као велики познавалац Комова и нашем Паћи десна рука на овој акцији, истовремено веома лепој и веома опасној. Касније су дошли и планинри из Чачка и Параћина, те нас је другог дана било 27-оро.

Лепо време у суботу искористили смо за успон на Васојевићки Ком (2460 м), најмање захтеван од комских врхова, али далеко од лаког, скоро да је успон на њега тежи од сваког врха у Србији. Сви смо се попели на овај врх, са кога смо тек могли да видимо колико остали врхови Комова доминирају над целим подручјем. На Васојевићком Кому обележили смо и прославили рођендан наше Ане Паламаревић, која ће са својом најбољом пријатељицом Душицом Буцом Живковић августа месеца, под вођством Зорана Павловића, кренути на алпску експедицију и успон на Мон Блан.

Уопште, ова акција на Комовима послужила је и као генерална проба многима од нас који ће овог лета са Паћом отићи на различите експедиције: Елбрус, Алпи два пута, Фуџијама. 

Тек, застрашујући погледа ка Кучком Кому и Љеворечком Кому, био је довољан да поподне и вече проведемо у миру, опуштени, да се сконцентришемо за згуснути и пренапоран распоред за недељу. 

Ка Међукомљу, простору између Кучког и Љеворечког Кома, упутили смо се по мрклом мраку, јошу у 3 сата изјутра. Још је била тмина када смо дошли у Међукомље и потом почели да разазнајемо снагу и страхоту Комова. Још је прилично требало попети се, скоро до 2200 м, до превоја Царине, подно Кучког Кома, не би ли одатле почео завршни успон, по стенама, на ивици ножа, кроз кулоаре. Снага телесна, сила духовна, веровање у себе, савршена концентрација, опрез и стрпљење - све је то потребно приликом успона на Кучки Ком. Пркоси се законима физике. Тешком муком налазимо ослонац, а испод нас је амбис, провалија, бескрај дубине. Час ноге, час руке, час наше главе - висе изнад провалије. Хват по хват, корак по корак, и некако, после скоро четири и по сата, излазимо на Кучки Ком. 

Еуфорија и радост трају пар минута, све док се не присетимо да - морамо назад. Истом путањом, кривудавом, окренути лицем ка стени. Силазак у Међукомље, иако је и ка њему стаза неравна, уска, права планинска, ипак је лагана шетња у поређењу са савладавањем стена Кучког Кома. 

Потом, већ поприлично уморни, крећемо и ка Љеворечком Кому. Путања ка овом врху у добром делу не води стеанама и сипаром, већ по изузетно стрмој ливади. Таман када пређемо и ову огромну стрмину, долазимо до још стрмијег сипара. На крају се веремо по стенама, које су нестабилније и неповољније за савладавање од оних на Кучком Кому, а уз то смо све уморнији и уморнији. У самој завршници спустили су се и облаци и прекрили Љеворачки Ком. 

Кратко се задржавши на овом врху, кренули смо назад, и тек тада видели стрмину и амбис из кога смо дошли. Спуштање са Љеворечког Кома трајало је читаву вечност, али је било сигурно.

Све у свему, доживели смо нешто прелепо, незаборавно, показали да смо спремни за све планнарске изаове. На Комове - вратићемо се првом приликом! Овако нешто, једноставно треба доживети, треба се наћи у овој причи, у главним улогама, и памтити доживљено заувек.