Успон на Дупљак (2032 м) и Миџор (2169 м).
Планинарско друштво „Преслап“ је за чланове и пријатеље организoвало једнодневну акцију на Старој планини - успон на Дупљак (2032 метара). Дупљак је други највиши врх на српском делу Старе планине. Налази се око 3 километара северно од Миџора, на самој граници са Бугарском. То је јако леп врх, истурен и оштар, али се он ретко посећује, јер се већина туриста и планинара одлучује да посети суседни Миџор (2169 м) који је и врхунац Старе планине у Србији. Због свега тога, али и због атрактивности стазе, осмишљена је ова акција која би љубитељима природе показала додатне чари ионако прелепе Старе планине.
Пар дана пре ове акције су нам стизале добре вести са сајтова о временским прогнозама - на дан успона нас очекује прелепо време, без трачка облака, без екстремних врућина, али са благим пријатним источним ветром који би могао да нас расхлади док задихани пешачимо уз Стару планину. Апсолутно тако је било у суботу 26. августа 2017. на Бабином зубу, где је акција и започела. Око 9 часова се на том месту окупило стотинак планинара углавном из Ниша и околине, а придружили су нам се и пријатељи из Зајечара, Пожаревца, Лебана, Пирота и других места.
Наше друштво „Преслап“ је пут Старе планине послало 53 учесника, уз водиче акције Ненада Стевановића и Милоша Стаменковића. Планинари из свих ових градова су се по доласку испред дома на Бабином зубу најпре срдачно поздравили, изљубили и изгрлили након дужег времена без заједничких акција. После заједничког сликања смо кренули главном стазом која води ка Миџору. Пролазећи поред ски стаза, поред успутних врхова (Жаркова чука, Прилепски врх, Тупанар), преко непрегледних поља боровница и брусница, планинари су уживали у једном специфичном огољеном пејзажу који је карактеристичан за нашу Стару планину, али и у фантастичним погледима на околину. А погледи су нам достизали практично до пола Србије и Бугарске, као и на суседну Румунију. Ртањ, Тупижница, Сува планина, Девица, Озрен, Сврљишке планине, Тресибаба, Влашка планина, Гребен планина, Карпати, Витоша, Ком, Руј, Видлич, Јастребац, а понекад кад је небо потпуно чисто: Рила, Шар планина, Копаоник, Проклетије,... Све се то види са висина наше Старе лепотице, многима омиљене планине у Србији.
Након лаганог пешачења широком стазом до подножја Миџора, главни пут је водио удесно ка том врху, а ми смо овде скренули лево, и дошли до најзанимљивијег дела стазе. Уска стазица у благом подужном, али веома стрмом попречном нагибу, увела нас је у поља боровница које су планинари искористили као додатну енергију и освежење. Таква стаза нас довела до превоја Вучја јама (1769 м). То је граница! Ту је и велики гранични камен који означава да је све испред нас Бугарска. Одатле смо морали да пратимо граничну линију према северу. Пратећи граичне стубиће, савладали смо стрм успон према Дупљаку. У рано поподне су сви планинари изашли на Дупљак, 2032 метара изнад мора.
Ту смо се поделили у две групе. Планинари који су намеравали да се попну само на Дупљак су цео један сат уживали у погледу са тог врха, ручали и сликали се, а затим су се истом стазом вратили на Бабин зуб, пратећи нашег водича Ненада Стевановића. Ова група је прешла укупно 18 километара.
Друга група је имала нешто тежи изазов. На Дупљаку су направили кратку паузу, а потом су се заједно са водичем Милошем упутили ка суседном Миџору. Стрм спуст до превоја Вучја јама нам је већ био познат.
А онда је уследио помало тежак и на моменте веома стрм успон ка Миџору. Поново пратећи граничне стубиће, правећи честе паузе, штедећи мале количине воде које су нам преостале, са великим одушевљењем излазимо на врхунац Старе планине око 16 сати. Поглед одатле на три државе се не може описати речима. Само сликама. А и то је понекад недовољно, јер треба то доживети и лично се уверити у лепоте наше земље и нашег Балкана.
Стојећи на Миџору смо се у једном тренутку окренули ка истоку, и симболично послали велику подршку и поздраве нашем пријатељу и председнику друштва Мирославу Докману, који се налази у Јапану заједно са најбољим планинаром Србије Зораном Павловићем Паћом. Они ће се ускоро попети на планину Фуџи (3776 м), највишем врху Јапана, и одатле посматрати излазак сунца у земљи излазећег сунца.
После краћег одмора и обавезног сликања, кренули смо надоле главном стазом која води ка Бабином зубу. Успут је неколико планинара остало без воде по сунчаном времену, али смо је ипак пронашли на помало неприступачном месту, захваљујући импровизацији у природи, и сналажљивости водичког тима, који је и овог пута одлично обавио посао, и са поносом извео велики број планинара различитих генерација на врхове Старе планине. Коначно, после 21 пређених километара, у вечерњим сатима се и ова мала, али издржљива група вратила на место поласка.
Нема ко увече није био уморан, неко мање, неко више... Неко је био гладан, неко жедан, неко је изгорео на сунцу... Али је чињеница да се апсолутно сви планинари враћају у своје градове под идентичним јаким утиском након оваквог упознавања једног прелепог дела Старе планине, и са собом носе лепу успомену која ће их натерати да се поново врате у ове лепоте наше земље, водећи са собом и своје пријатеље и рођаке... јер скоро увек то тако бива.