Триглав (2864 м) и Присојник (2547 м)

Планинарско-алпинистички подвиг огромних размера, лепота предела – као са разгледница из дечијих сликовница, и изнад свега извандредна дружина под вођством јединстевног и далеко најбољег водича Зорана Павловића Паће – ево овако би у једној реченици могла да се опише мини експедиција на Јулијским  Алпима, и успон на врхове Триглав (2864 м) и Присојник (2547 м).

Поново је и Планинарско друштво „Преслап“ имало свог представника у догађају у коме су Паћа и његови планинари исписали још једну страницу историје. Најбољима је и место са најбољима!

Зоран Павловић Паћа, пут Јулијских Алпа повео је дружину од 14-оро планинара из Србије и Црне Горе. У Мојстрани, у Словенији, прикључио се, по ранијем договору, и аустријски планинар, словеначког порекла, Антон Опрешник. Популарни Тони и његова породица, који живе у Грацу, жарко су желели да Тони свој педесети рођендан прослави управо на Триглаву, највишем врху земље из које потиче, и то са прослављеним и поузданим водичем какав је Зоран Павловић. А колико је Паћа успешан као организатор и водич великих експедиција и планинарских акција, говорио и податак да ће за пар месеци на Аконкагву водити и двојицу планинара из Словеније, која је уз Бугарску „најпланинарскија“ земља у Европи.

Првобитни план успона на Триглав подразумевао је приступ до дома на Кредарици (2515 м) једним од најтежих праваца, северним – Томиншковим правцем, где стеновити, изражени и стрми делови почињу још на надморској висини од нешто преко 1000 м и где се одмах почиње са коришћењем алпинистичке опреме. Међутим, снег који је нападао још од средине септембра месеца, условио је да Томиншков правац буде залеђен и веома опасан за кретање. Зато је Паћа своје планинаре одвео на јужну, осунчану страну Триглава, у долину Крма, одакле су планинари кренули класичном планинарском стазом у више делове планине.

Ипак, ова стаза је дугачка, и њоме до дома на Кредарици треба савладати више од 1600 м надморске висине, што није једноставно. Занимљиво је да је од целокупне групе, сем Паће, још само један планинар до сада био на Триглаву. Паћа, као искусан водич, најквалитетнији у Србији, велику пажњу поклања и самој селекцији учесника, те на овим захтевним акцијама и експедицијама само они психолошки и физички најснажнији и најспремнији могу кренути. Зато је и огроман успон до Кредарице прошао за скоро шест сати, а да нико од учесника „ни трепнуо није“.

Снега је било на стази од висине преко 2000 м. Са те висине могао се први пут уочити врх Мали Триглав (2725 м), од кога се из тог угла није могао видети сам Триглав. Јасно се видело да је стрма стена Малог Триглава прекривена снегом и ледом, и да ће бити потребна и снага и умеће да се савлада Мали Триглав, као предворје словеначког престола.

Са платоа код планинарског дома на Кредарици, први пут смо уочили и Велики Триглав и задивљено посматрали овај трозубац, како пара небо које је већ било у златним бојама пред сумрак.

Јутро нам је донело хладноћу и мраз, али је небо било савршено чисто. За алпинистичке успоне по тако експонираним стенама као што је триглавска, ради апсолутне безбедности, потребно је и да дан протекне без падавина.

Наш дан је као такав и освануо. Ставили смо алпинистичку опрему, подесили је (кацига, појас, прусици, карабинери, дерезе, а Паћа је понео и алпинистичко уже) и у седам часова кренули из дома, право до оближње стене Малог Триглава. У уобичајеним условима, успон од Кредарице до Великог Триглава траје тек сат и по. Међутим, по снегу, леду и по изуетној гужви на смеровима, то ће се продужити на скоро три сата. Лепо је било видети и чути пуно планинара и алпиниста из Словеније, Пољске, Немачке, Аустрије, Италије...како стрпљиво, корак по корак, савладавају опасне смерове, како се чују многи језици.

На Триглаву је стрпљење изузетна врлина, а у сваком тренутку потребна је максимална концентрација. Почев од тога да се на тзв. „ферати“ у сваком тренутку буде осигуран, прикачен карабинерима и прусицима за сајлу, до планирања сваког корака, да не дође до отклизавања и још горе по остале, да се не поруши неки од камена, који у слободном паду добија страховито убрзање и може повредити друге пењаче, без обзира што сви носе кациге. Зато се непрестано чује кликтање карабинера, прштање и одјек дереза, дубоко дисање, и понеки усклик одушевљења. Привилегија је бити у Алпима, у данима када заснежени врхови Алпа штрче ка плавом небу.

Алпинисти кажу – успон на Трилав има непрестану динамику. И заиста, скоро да нема деонице где се можемо опуштено ослонити на ноге и кретати се без осигурања. Стрми успон на Мали Триглав, па силазак на превој између Малог и Великог Триглава, и коначно успон на Велики Триглав.

На највишем врху Словеније је упечатљиво обележје – „Аљажев столп“, метална кула коју је 1895.године подигао свештеник Јакоб Аљаж, један од покретача организованог планинарства у Словенији, и човек који је први трасирао алпинистичке смерове у Јулијским Алпима.

Са Триглава се изванредно виде многи алпски врхови у Словенији, Италији и Аустрији, све до Гросглокнера.

Велики водички успех за Паћу је што је сво петнаесторо планнара изашло на Триглав. Еуфорија на врху не сме бити превелика. Потребно је сачувати снагу и пажњу за повратак на Мали Триглав, а потом за вишесатни силазак у долину Крма.

На Триглав су изашли сви чланови Паћине групе: Каролина Илић, Сања Радуловић, Марија Крстић, Вишња Јовановић, Тина Грајић, Зоран Ристић, Александар Патрић, Синиша Ћебић, Саша Костадиновић, Никола Игњатовић, Слободан Богосављевић, Марко Милосављевић, Антон Опрешник и Мирослав Докман

Трећег дана мини експедиције, једанаесторо планинара кренуло је са превоја Вршич (1611 м) ка врху Присојник (2547 м). Успон на Присојник тежи је од успона на Триглав, без обзира да ли се иде „словеначким смером“ или преко чувеног „окна“.

Пролазак присојничког окна, због стрмине и пуно времена које изискује, изазов је и за најискусније алпинисте, и Паћа је одлучио да се иде нешто лакшим „словеначким смером“, који је, додуше, све, само не лака деоница. Много је на овом смеру сипара, вертикала, ферата, опасних делова. Потребно је бити пажљив и користити опрему. Оно што додатно одвлачи снагу, јесу и такозвани „лажи врхови“, када таман прођемо опасну деоницу или вертикалу, попнемо се на неки врх, са кога тек морамо сићи на превој и ићи даље, и тако неколико пута у низу, све до самог Присојника.

У повратаку са Присојника, користили смо технику „отпењавања“, а Паћа је на више места постављао алпинистичко уже, ради додатне сигурности при силаску стрмим литицама Присојника.

На Присојник су се попели, поред Зорана Павловића Паће и Каролина Илић, Сања Радуловић, Тина Грајић, Зоран Ристић, Александар Патрић, Синиша Ћебић, Саша Костадиновић, Никола Игњатовић, Слободан Богосављевић и Мирослав Докман.

Успон на Присојник подсетио нас је да су природне леоте и историјска дешавања у овом крају били инспирација и за великог Ернеста Хемнигвеја да напише роман „Због оружје“. Хемингвеј је свој снажан антиратни, пацифистички апел, упутио овим романом разочаран тужним догађајем из првог светског рата, великом битком на реци Сочи из 1917.године. Невероватно, али у срцу Јулијских Алпа, око реке која је једна од најчистијих у Европи, и у подручју које фасцинира својом лепотом одиграла се битка између немачких и аустријских војника са једне стране, и италијанских са друге, где је страдало преко 60 хиљада душа. Страдало је и доста руских заробљеника који су доведени да граде изузетно захтеван пут преко превоја Вршич. У њихову част изграђена је руска капела на Вршичу. Зато ће наше одушевљење тиме што смо се попели на два упечатљива врха Јулијских Алпа, за тренутак спласнути, јер морамо, из дубине душе, људски, одати почаст тим недужним жртвама сулудог ратовања, људима који су на силу одведени из својих кућа да би ударили на друге недужне и силом од породица одвојених људи.