Експедиција Аконкагва
Пишемо историју! У организацији и под вођством Зорана Павловића Паће из Предејана, у периоду од 28.јануара до 22.фебруара 2020.године, успешно је изведена експедиција на врху Аконкагва (6962 м), највишем врху масива Анда, Аргентине, Јужне Америке, јужне и западне полулопте планете земље. Велики подухват за Планинарско друштво "Преслап" - родна равноправност - десет месеци после Јелене Петровић, на врх виши од шест хиљада метара изашао је и Мирослав Докман, те је Планинарско друштво "Преслап" поносито на пиједесталу високогорства у Нишу и на југу Србије. На експедицији су учествовала шесторица планинара: Зоран Павловић Паћа (43), Драган Тадић (57), Дејан Милојевић (42) и Мирослав Докман (47) представљали су Србију (Мирослав Докман истиче и да је наступао и као члан Планинарског друштва "Љубљана Матица" и Планинарског савеза Словеније); Предраг Лучић (45) представљао је Хрватску; Сашо Палигора (31) представљао је Северну Македонију.
На Аконкагву попела су се петорица планинара. Драган Тадић осетио је здравствене проблеме ноћ пред завршу етапу, у кампу Колера на 5970 метара, али и поред тога, Драган, подједнаки је херој експедиције као и остала петорица другара. Заправо, велико јунаштво и велика победа су и сам полазак на овај изазов, један од највећих у планинарству. Напуштање зоне личног комфора и зоне планинарског комфора.
У Национални парк Аконкагва, Паћина "дружина снова" ушла је 1.фебруара, када је дошла до првог кампа - Конфлуценција на 3300 метара. Прво аклиматизаицоно пешачење уследило је 2.фебруара, до видиковца испред Плазе Франција, на око 4100 метара. Већ 3.фебруара, препешачено је 18 километра, кроз пустињску долину Хорконес и преко стена, до базног кампа Плаза де Мулас, на 4350 метара. Овде је дружина провела и највише времена током експедиције. Циклус висинских аклиматизација одрађен је од 5 до 8.фебруара. Најпре, од Плазе де Мулас, преко кампа Канада (5050 м), до старог кампа Нидо де Кондорес (5250 м), где је дружина изнела шаторе. После постављања шатора, дружина је изашла и до новог кампа Нидо де Кондорес (5560 м), и спустила се у базни камп. Шестог фебруара, одрађена је деоноца од Плазе де Мулас до старог Нида де Кондорес, где је дружина преспавала. Седмог фебруара, дружина се пребацила нови Нидо де Кондорес и ту провела ноћ. Осмог фебруара, дружина је кренула према кампу Колера, и према плану, на висини од 5800 метара се окренула ка Ниду де Кондорес, вратила на Нидо, и спустила поново у базни камп. Због оваквих детаља Паћа је велемајстор аклиматизације. Дружина је била сведок да су многе експедиције превише журиле, нису се враћале у базни камп, а Аконкагаву су "нападале" још са Нида де Кондорес. Успешност таквих група била је испод половине, а учесници су били у лошем здравственом стању. Паћина дружина, међутим, по плану је требало да добро одмори у базном кампу 9.фебруара, и да се 10.фебруара упути ка Ниду де Кондорес, 11.фебруара ка кампу Колера и да 12.фебруара крене ка врху. Од овог плана се одустало због олујнх ветрова на Аконкагви, те је боравак у базном кампу Плаза де Мулас продужен. Једанаестог фебрура изведен је важан успон на врх Бонете (5077 м), који се налази на гребену насупрот Аконкагви. Дванаести фебруар искоришћен је за одмор у базном кампу, а временска прогноза постала је повољнија за период од 13-17.фебруара.
Паћа је своју "дружину снова" повео у одлучујући подухват 13.фебруара преподне. Прва етапа био је Нидо де Кондорес, где је дружина стигла за око шест сати лаганог хода. Добро се одморивши на Ниду, дружина је наредног дана прешла у виши камп Колера на 5970 метара. У Колери, Паћа одлучује да се на врх крене 15.фебруара у 3 сата изјутра. Ветровито, хладно, али ведро јутро дочекало је дружину. Ведро, да лампе није било нужно користити. Драган Тадић је, на жалост, остао на Колери. Петорица крећу на завршну етапу дугу само 2700 метара, са висинском разликом од чак 1000 метара, на подручју где је кисеоника за две трећине мање од онога у градовима из којих учесници експедиције долазе. Траса је водила од кампа Колера, преко превоја Индепеденција на 6300 метара, траверсе на 6400 метара и чувеног узвишења Каналета од 6500 до 6850 метара. Успон је био изузетно напоран. Сви из дружине су одраније почели да кашљу, што је отежавало удисање ионако разређеног кисеоника. Свако је барем на једном делу имао одређену кризу. Најтеже је било на Каналети. Дан је увелико освануо, са Каналете се види Аконкагва, али дише се све теже и све напорније се креће. Каналета је дугачка 500 метара, са висинском разлииком од 300 метара. Тек, целокупна завршна деоница, савладана је зас 8 сати и 45 минута! На врху Аконкагва су се нашли Зоран Павловић Паћа, Мирослав Докман, Дејан Милојевић, Предраг Лучић и Сашо Палигора. Свима је ово био висински рекорд, највиши врх, и највећи спортски успех. Паћа, наравно, небројено пута већ на Аконкагви, познаје сваки детаљ ове трасе и траса аклиматизаионих успона. Задржавање на врху било је 20-так минута, потом истом трасом изведен је силазак до кампа Колера. Тек наредног дана, 16.фебруара, дружина се спустила у Плаза де Мулас. Осамнаестог фебруара, дружина преко долине Хорконес изашла из Националног парка Аконкагва.