Високе Татре, у Словачкој

Четворочлана екипа из Ниша, двоје из Планинарског друштва "Преслап" - г-ђа Невенка Михајловић и г.Драган Стевановић, и двоје из Плаинарског клуба "Железничар" - г-ђа Маја Миладиновић и г.Горан Радоњић, учествовало је, у периоду од6 до 10.септембра 2023.године, на акцији Планинарског друштва "Круг" из Београда, у Словачкој, на Високим Татрама.

Првог дана, на путу до одредишта, посетили смо замак у бањском месту Бојнице, недалеко од града Нитре. Бојнички замак потиче из дванаестог века, променио је пуно власника, а сада њиме газдује држава Словачка и тренутно је најпосећенији дворац-музеј.

Другог дана, наш циљ је био врх Риси, са висином од 2503 метра. Полазна тачка је језеро Штрбачке плесо, одакле води поплочан камени пут до другог језера, а то је Попрадске плесо. Раздаљина између ова два језера износи 4 км, а висинска разлика 280 метара, тако да нам је то било само загревање. Надаље почиње озбиљнији успон, све до следећег језера, које се зове Жабље језеро. Предели су неописиви, тако да се умор до ове тачке не осећа. Али, од Жабљег језера следи изузетно стрма деоница, осигурана ланцима, а постављени су у ногоступи, да би се лакше прешла. На том делу стазе многи одустају, а они упорнији иду до дома, који је испод самог врха Риси. У дому је уследила пауза и освежење, да се прикупи снага за завршни успон, који није био нимало лак. Задња деоница се пење уз помоћ руку, а на самом врху је крупно камење, које треба висински савладати. Сво четворо чланова наше екипе се попело на врх и развило своје заставе. Мало нас је разочарало што на врху нема правог обележја, већ само папира, који су домаћини оставили, са датумом, који означава дан пењања. Преко пута овог врха, који је висок 2503 метра, налази се Пољски Риси, са висином од 2499 метара (на граници Пољске и Словачке, истовремено и највиши врх Пољске), и већина планинара одлази тамо јер има више места на њему, за разлику од Словачког, где на врху има места тек за десетак људи. Ова стаза је дужине 21 км, са висинском разликом од преко 1000 метара, захтева упорност и добру физичку припремљеност.

Трећег дана одлазимо у место Попрад, у близини кога се налази национални парк Словенски рај. Ово је место као из бајке. Река Хорнад је формирала многе долине, кањоне, пећине и водопаде. У овом националном парку постоји око 300 км маркираних стаза, а ми смо пратили стазу Суха бела. На стази дужине 4 км, кроз кањон, има 3 водопада, највећи је 30 м, најмањи 9м. До њих се може доћи само вертикалним мердевинама, које су биле јако клизаве, тако да је концентрација морала бити на висини. Уосталом, кроз цео кањон су постављени ногоступи, без којих би тешко прошли. За пролазак кроз кањон требало нам је око 2 сата и још толико да се дође до превоза.

Четвртог дана је наша екипа, у сопственој режији, отишла на Ломнички штит. Међутим, тог дана  приступ самом врху није био дозвољен, па смо ми отишли до седла, које се налази на 2190 метара. Време нас је изузетно послужило, било је ведро, са врло мало облака, тако да смо имали прелепе видиковце.

Петог дана, када је требало да се враћамо за Србију, устали смо нешто раније и направили једну краћу туру у дужини од 11 км, до Водопада Скок. До њега се долази, такође од језера Штрбачке плесо идући Млиничким долином, до висине од 1800 метара, на којој се налази овај атрактивни водопад.

Шта рећи на крају, изузетно садржајна акција, уз јако повољне временске услове, никог није оставила равнодушним. Доживљаји са акције ће се још дуго памтити и препричавати.

Извештава водич, Драган Стевановић