Успон на врх Миџор (2169 м), на Старој планини

Игра облака и светлости одигравала се непрестано на врху Миџор (2169 м) - "крову Србије", и око Миџора, током велике акције, великог празника планинарства и пријатељства, који је Планинарско друштво "Преслап" приредило у недељу, 17.септембра 2023.године. Традиционални успон на Миџор, који се сваке треће недеље у септембру изводи на инијативу Планиннарског друштва "Преслап", окупио је у свом издању од 17.септембра 2023.године, око сто двадесет планинарки и планинара из Ниша, Јагодине, Београда, али и из Бугарске и Русије. Осамдесетак њих било је из Ниша. Јасно, специјалност Планинарског друштва "Преслап" је организовање и извођење масовних планинарских акција, на којима се исписују златне странице историје планинарског спорта. По ранијем договору, пријатељи из Бугарске су на Миџор изашли са бугарске стране Старе планине, а овај успон изузетно је захтеван. За разлику од тога, успон на "кров Србије" из правца Бабиног зуба, најлакши је, али и најлепши и најпопуларнији прилаз Миџору. Увек се Планинарско друштво "Преслап" опредељује за успон на "кров Србије" овом најлакшом стазом, тако да сви који крену на Миџор, на овај врх Старе планине и изађу. Штавише, од доласка код хотела и планинраског дома на Бабином зубу, врх Миџор може се видети све време, а чак и када је прекривен облацима, управо ови облаци "одају" положај Миџора. Овога пута, дружина је Миџор могла да види од дома на Бабином зубу, али само за кратко. Врло брзо су облаци прекрили "кров Србије". Временска прогноза је најављивала да из Бугарске, ка Србији, и то управо преко Миџора, наилази облак који носи снажну кишу. Остало је да се види, да ли ће Миџор "задржати" даље надирање овог облака, или ће облак кренути и поквасити даље подручје Старе планине у Србији. У бело обојени масив Миџора, био је поглед унапред, а у позадини, сунцем окупане долине и осветљени Бабин зуб додатно су појачавали атрактивност коју нам је подарила природа у овом предивном дану. Дружина је лагано, сигурно, напредовала ка Миџору. Краћа станка начињена је код обелиска, затим је уследио и физички најзахтевнији део овог успона - долазак до подножја врха Жаркова чука. Потом, до самог подножја Миџора и разрушене карауле подно њега, дружина се кретала широком стазом која се некако нашла усред огромног пространства Старе планине. Овде је успон био незнатан, а утисак који се створио, био је да се дружина креће по бескрајном, равном пашњаку. Компактно, дружина је за око три и по сата закорачила на "кров Србије". И, гле чуда - на Миџору није било ни дашка ветра, а знамо да је Миџор изузетно ветровит врх. Неких двадесетак минута дружина је остала на врху, са кога се овога пута ништа није могло видети, зато што је најављени облак потпуно прекрио Миџор. Дружина из Бугарске већ је била на врху. А онда, после заједничких фотографија, таман када је дружина из Србије кренула да силази са Миџора, почела је да пада јака киша, убрзо и град! Ово је трајало десетак минута! Заправо, већ са пута који у супротном правцу сада води до Бабиног зуба, јасно се видело да већ само пар стотина метара даље, и можда стотинак метара ниже, су пашњаци и бескрај Старе планине обасјани сунчевом светлошћу, као да кише тамо није било данима. Очигледно, масив Миџора сада није допустио кишоносном облаку да настави свој пут даље, на запад и југ, ка Бабином зубу. До повратка на Бабин зуб, сви из наше дружине били су потпуно суви и добрано румени од снажног сунца, које се није предавало ни на крају лета као годишњег дома. Овај успон водили су Мирослав Докман, Милорад Игњатовић - Мића "Словенац" и Владимир Митровић, уз велику помоћ Александра Мицића.