Осам минута?!

За осам минута се жичаром из Гармиш-Партенкирхена може изаћи на Цугшпиц (2962 м), највиши врх Немачке. За осам до девет сати се, када су стене Баварских Алпа суве и време је лепо, алпинисти могу попети од планинарског дома Холентал до Цугшпица и вратити у дом. Од тога, шест часова траје успон. За осам минута се на светским финансијским и робним берзама може одиграти драма која ће променити свет. Зато што је време новац. А после шест часова чекања на граничном прелазу, да би се само аутопутем продужило ка одредишту, осим изгубљеног новца, то изгубљено и протраћено време постаје – бреме, терет, који ће пореметити организме чак и најспремнијих спортиста какви су увек и одреда чланови Паћине „дружине снова“ и прилично ускратити програм и садржину једне дуго и професионално осмишљаване планинарско-алпинистичке акције на Баварским Алпима.

Зоран Павловић – Паћа, најбољи спортиста југа Србије претходних неколико година и свакако најуспешнији планинарски водич Србије свих времена, не би био то што јесте да не размишља више потеза унапред, да нема алтернативу. Утицаја на вишечасовно чекање на граничном прелазу немамо, а на исти смо и доспели руководећи се званичним информацијама да је – чекање минимално! Како ли онда изгледа када се продужено чека?! Наше одредиште је далеко од равнице Срема, од неприродно снажних звукова који се шире Сремом, а које производе возачи, трубећи незадовољни што стоје, а на пут су кренули. И њихово одредиште је далеко, многима од њих, као и Паћиној „дружини снова“, у Немачкој. Паћини планинари упутили су се на Баварске Алпе, на границу Немачке и Аустрије. Три су одредишта постављена као циљеви ове планинарско-алпинистичке акције: у петак се попети на врх Алпшпиц (2638 м), у суботу на Цугшпиц (2962 м), а у недељу проћи кањоном Холентал и спустити се у Гармиш-Партенкирхен. Јасно је било да се нечега морамо одрећи. Логично, пошто ћемо због овог задржавања у петак ујутру бити тек у Словенији, а у Гармиш-Партенкирхену тек поподне, да ћемо првог дана, ради утехе и враћања задовољства и осмеха, проћи узводно чудесним „ђавољим кањоном“, како се и назива Холентал, на реци Хамерсбах, притоци реке Лоисах, која је, опет, притока реке Изар.

69 reka hamersbah

Паћа у касно поподне у петак уводи своје планинаре на стазу која узводно прати реку Хамерсбах. Чланови најновијег издања „дружине снова“ су Кристина Димитријевић, Маријана Ђорђиевска, Младен Ђорђевић, Драган Матић, Дражен Мандић и Мирослав Докман.

79 holental kanjon

Река је смарагдна и веома снажна, јер је време кишовито, а горе, око Цугшпица, без обзира што је крај августа, падају снегови и топе се, и то појачава планинске потоке и реке. Убрзо стижемо и до кањона. Импресиван је. Све је заглушујуће. Ретко где се може доживети таква снага воде, пред којом свака друга сила устукнути мора, као што су устукле и стене Баварских Алпа, и размакнуте су на пар метара једна од друге, толико да ова силина која туче и кључа, овде некако прође. Кањон је за посетиоце потпуно уређен још почетком 20.века. У близини је некада радио и рудник молибдена. Потом су дрвосече искористиле снагу речног тока да посечена стабла транспортују до Грајнауа и Гармиша (тада су још увек Гармиш и Партенкирхен били одвојена места, а спојена су тек 30-тих година прошлог века за потребе зимским олимпијских игра 1936.године). Изграђена је и мала хидроцентрала која и данас ради. Да не говоримо о водоснабдевању, јер ову воду корити водовод у Гармиш-Партенкирхену.

89 tunel holental kanjon

А тек стазе како су уређене – има их и „на отвореном“, али и у тунелима, који су осветљени. Немогуће је остати сув када се пролази кроз Холентал. Или ће вода из речног корита прскати на све стране, када удара у стене, или ће са околних стана, што они мањи, што они снажнији млазеви и прави правцати водопади сливати се у главно корито. И то све поливајући планинаре који овуда пролазе. Дужина кањона је само 1,5 километар, али садржаја је много, чак постоји и мали музеј кањона Холентал.

99 holental kanjon

Мало планинарима недостаје да потисну нерасположење и врате осмехе на лица. Макар и мокри до голе коже. То мало су детаљи из природе, сличице које показују силину, снагу, вечност планине, камена, воде, неба и шуме.

109 holental kanjon

Свега тога има на путу кроз кањон, па мало даље до планинарског дома Холентал, који се налази на 1387 метара надморске висине.

Дом је изузетно удобан, има све услове за пријатан боравак, а како и не би имао када је немачка влада у његову обнову уложила седам милиона евра.

Целе ноћи падала је страховита киша...деловало је да се напољу одиграва потоп. У пет сати изјутра, група немачких алпиниста креће ка Цугшпицу, али се убрзо враћа, јер не могу да пређу бујице које су настале на стазама и стенама.

129 uspon paca

Нешто пре седам часова, пре нашег поласка, интензитет кише слаби, али киша не престаје. Претвара се у ситну и досадну јесењу кишу. Није то претрана утеха, јер оваква киша, јасно је и по натмуреном небу, пратиће нас цео дан, а таква киша пробија сваку заштиту, влага ће бити на сваком кораку, и што је најопасније, стене Цугшпица биће мокре и клизаве, као да су залеђене.

119 uspon

Нешто мање од једног сата хода било је потребно доћи до прве via ferrate– гвозденог пута. Нешто нам је необично у изгледу и поставци ове ферате. Потпуно је вертикална – прихватиљиво, навикли смо. „Оклинчена“ је – и треба да буде. Али – постаљена је усред воденог тока, тачно на месту где се вода слива низ стену. Мокра ферата – и то да доживимо. Нема друге, но добро заштити обућу, одећу и ранце, и кренути на верање.

139 vodena ferrata

Изласком из мокре via ferrate, долазимо до уобичајене via ferrate. Специјалним сетовима или прусицима и карабинерима, осигуравамо се и стрпљиво идемо напред и навише. На ситну кишу смо већ навикли.

149 ferrata

Паћа се много пута пењао на Цугшпиц, ми остали смо први пут на Баварским Алпима. Помислимо сви као један, колика је штета што је облачно, што пада кишa, што небо није плаво, што не сија сунце, колико смо, у ствари, ускраћени за видике. Из амбиса смо изашли, а још је много успона пред нама. До Цугшпица треба савладати 1600 метара висинске разлике. То је изазов и на пешачким акцијама, а камоли на алпинистичким, преко via ferrata.

159 ferrata

Следећи велики изазов био је прелазак глечера. Свуда унаоколо лед, али и пукотине у леду. Паћа за тренутак зауставља колону и одређује да сви морамо ставити дерезе. И одмах смо опуштенији и сигурнији. Крампони се убадају у снег и лед, никаквог клизања нема, те у колони, строго један иза другог, најсигурнијим коридором, избегавамо и опасност коју носе ледничке пукотине и јаме.

169 lednik

Потом на ред долази најтежи изазов: вертикална литица на потпуно мокрој стени, без адекватних ослонаца за стопала, али и без постављених „мердевина“, стубова, „болтова“... само челична ужад, пуштена са врха те литице, до подножја. Литица је висока 20-так метара, али се мора савладати.

179 vertikala

Постоје само два начина, или уз помоћ кратког ужета направити „Прусикову замку“ или спустити дугачко водичко уже и осигуравати сваког пењача понаособ. Све би наравно било лакше да је стена сува, а сада је опасност многострука. Стрпљиво, пркосећи законима гравитације, без помисли и да погледамо испод нас, излазили смо, један по један, на врх ове литице. Из таме до светла. Од беспомоћности до тријумфа. Колико само човек може бити слабашан пред оваквим препрекама...

185 ferrata stena

А онда, до Цугшпица, преостало је добрих 450 метара висинске разлике, искључиво уз via ferratu. Већ има и прилично снега. Бесконачна сајла, за коју је требало и знања и храбрости уопште је поставити на овом месту. На неким местима нема ослонца за ноге, већ су постављени метални стубови. А испод је – бескрај... Наша ужад, наши карабинери или сетови нас држе изнад тог амбиса. Замислимо да прескочимо терасе наших станова и почнемо да висимо са десетог или петнаестог спрата, да висимо изнад булевара на којима су и аутомобили тешко уочљиви, а тек људи на тротоарима – скоро невидљиви.

189 ferrata blizu vrha

Жичара вози за осам минута?! А са аустријске стране је „обична“ пешачка стаза до Цугшпица?! Али ми ћемо се попети са немачке стране. Упијамо сваку Паћину реч. Упијамо сваки Паћин покрет. Паћа саветује. Паћа мотивише. Паћа одлучује о свему. Паћа је одговоран. Паћа је психолог. Паћа је највећи!

Попети се на Цугшпиц, из правца Холентала, технички је затевније него попети се на Мон Блан. На самом Цугшпицу је огроман стуб са крстом. Требало би уочити га из велике даљине, али не и у овом суморном дану. И онда, када можда и нисмо очекивали да смо близу врха, заправо смо то били. Крст у магли, Цугшпиц у магли, белина и само белина, тишина, јер по овако лошем времену на врх нису излазили ни туристи уз помоћ жичаре. А знамо да се са Цугшпица може видети цела Баварска, види се и Тирол у Аустрији, са врхом Гросглокнер, и Јужни Тирол у Италији, са врховима Мармоладе. Овако, ни ми се добро у објетивима фотоапарата, на пар метара само, нисмо могли видети како треба.

199 vrh

Најаважније је да смо савладали све препреке и изазове, и да смо спремни да и када има препрека у нама самима, преко њих пређемо.

Паћа је због дужине успона и силаска у суботу, недељни успон на Алпшпиц отказао. Није нам се дао Алпшпиц. Уместо тога, поново смо отишли до кањона Холентал, на путу ка Гармиш-Партенкирхену. После успешног успона на Цугшпиц, могли смо полагано да уживамо у кањону. Дуг пут нас је чекао до куће. Срећом, путовали смо без икаквих задржавања на границама. Ионако смо успоном на Цугшпиц многе границе превазишли.

(Успон на Цугшпиц изведен је два месеца пре одласка Планинарског друштва „Преслап“ на Via ferratu Берим – оп. а. Via ferrata Берим лепша је, атрактивнија и инспиративнија од Via ferrate Цугшпиц. Усуди се да замислиш!)

                                  

                                                                                                                                                           Мирослав Докман, Ниш