Сваки саговорник износио је причу скоро ни налик казивању свог претходника. А све су то мени блиске особе. На овом свету, нема много тих особа, тешко их уводим у свој микросвет, али је свака нова прича, била потпуно различита од претходне. Одзвањају речи које описују тешкоћу, тескобу, борбу за живот...Низом потпуно различитих искустава, уведен сам у изазов свог живота, у преживљавање, у борбу за опстанак на планини, на коју се успешно попне тек трећина оних који се тамо упуте. Дошло је време за највећи изазов одкада се бавим спортом, за учешће у највећој од свих досадашњих Паћиних „дружина снова“. Да се упутим тамо где се иде једном у животу... Експедиција на врх Аконкагва (6962 м), највиши врх масива Анда, Јужне Америке, Северне Америке, Аргентине, јужне полулопте, западне полулопте планете Земље...

Предстоји излазак из зона комфора: животне, професионалне и спортске. Сви смо се ми кроз живот у савременом свету определили да живимо што удобније, да искористимо све погодности научног и технолошког развитка. Уосталом, 21.век је! Определили смо се да градимо своје професионалне каријере у оним областима, које ама баш никакве везе немају са преживљавањем на надморским висинама изнад пет хиљада метара, живимо у нашој зони комфора тако што су нам куће и станови удобрни, радна места сигурна, плате су редовне, купујемо најквалитетније намирнице, упијамо културне садржаје на манифестацијама које посећујемо, уживамо у животу... И сво наше досадашње планинарење одигравало се у комфорној зони, макар то биле и експедиције на Елбрусу, на Мон Блану, у Јапану...да не говоримо о планинарским акцијама у Србији или на Балканском полуострву. Где год да би пошли, имали смо више или мање пристојне услове за боравак у планини, чак се и подно Елбруса, спава у планинарском дому Пријут, на 4060 метара надморске висине. Да не говоримо о планинама Бугарске, где је, захваљујући системском улагању државе, које је почело пре више од једног века, изграђен читав систем објеката за смештај планинара, где се на свака два сата хода, налази неко склониште, планинарски дом, кућа...у Бугарској је постављање шатора на планинама забрањено. Испод Мон Блана, налази се планинарски дом у чију је израдњу Француска уложила девет милиона евра!

Неупоредиво са оним што следи. Испод Аконкагве, на висинским камповима Нидо де Кондорес (5560 м) и Колера (5970 м), спава се у шаторима, које износимо у ранцима, на леђима. Хладноћа је страховита, ветрови су олујни, прете да однесу шаторе са све људима у њима. За додатн обезбеђење шатора, поставља се камење, које, опет, ваља преносити на оноликој висини, где кисеоника скоро и да нема. И у тим камповима, сами спремамо храну, од намирница које у уобичајеном животу не бисмо ни погледали, а камоли окусили. Невероватне су мешавине сланог и слатког...Вода, коју треба пити најмање пет литара дневно, допрема се или из једног малог језера, у кампу Нидо де Кондорес, или се топи снег, који се у џаковима довлачи мало испод кампа Колера. Али, то „мало испод“, та деоница од двадесетак метара, овде се прелази, са пуним џаком, за пола сата... А две-три недеље без текуће воде, без купања, бријања, нормалног прања руку? Како се припремити за изазов хигијене? Никако...наступиће пракса без теорије. Брзо прилагођавање – „време је новац“.

                                                          ***

Аконкагва се налази у близини границе Аргентине и Чилеа. Масив Анда много је ближи Тихом океану, у односу на Атлански. Штавише, када се од Буенос Ајреса, крене ка Мендози, најпре се лети изнад огромних пространстава пампаса, који представљају велики економски потенцијал за сточараство у Аргентини, по чему је ова земља међу водећима у свету. Међутим, како се приближавамо масиву Анда, то се пампаси претварају у полупустињске и пустињске пределе. Град Мендоза делује као огромна оаза усред пустиње.

Анди су једноличан крајолик. Камен и песак. Ниједно дрво се не може видети, ниједан жбун, ниједна птица, ниједан зец...Све је обојено у суморну сиву боју.

Експедиција Зорана Павловића Паће одвијала се од 28.јануара до 22.фебруара 2020.године. У „дружини снова“ која је кренула пут Аргентине и Аконкагве, били су: Предраг Лучић из Хрватске, Сашо Палигора из Северне Македоније, Драган Тадић, Дејан Милојевић и Мирослав Докман из Србије. Изван света Аконкагве, све су ово искусни, прекаљени планинари, врхунски спортисти, и, изнад свега, остварени људи, лидери у својим струкама: инвестиција, пројектног менаџмента, инфромационих технологија, новинарства, енергетике, јавних финансија, управног поступка, јавних набавки...

Паћа је у Јужној Америци био још од 5.јануара, када је повео своју „дружину снова“ из Северне Македоније у пустињу Атакама у Чилеу, и на врх Охос де Салгадос (6893 м), највишу тачку Чилеа. Паћа је зато своју дружину за Аконкагву сачекао у Мендози, где је најпре извршено изнајмљивање недостајуће опреме, одеће и обуће.

Два дана проведена у Мендози са носталгијом и сетом, помињана су током најтежих изазова ка Аконкагви. Била су то два дана уживања, Паћа је желео да својој дружини приушти какво-такво задовољство, пре уласка у сурови, негостољубиви свет Анда и Аконкагве.

Последњи дах цивилизације одиграо се у селу Пенитентес, у близини уласка у национални камп Аконкагва. Било је то 31.јануара. Већ 1.фебруара, на висини од 2900 метара, дружина улази у нациоанални парк Аконкагва.

 И, гле – врх Аконкагва се савршено добро види. Ту је, испред нас, и мало изнад...Како сурово вара поглед. Постајемо свесни да ћемо и заборавити на овај дан када смо ушли у парк, онда када нас тешкоће оборе на плећа. Планинари из целог света пристижу ка Аконкагви. Сусрећемо још више оних који напуштају парк. Знамо, сваки трећи се, отприлике, попео на Аконкагву. Преостало двоје је морало да одустане. Приликом сусрета са групама које одлазе, вероватно да се више никада и не врате овде, осећамо се као бруцоши који први пут улазе у амфитеатар, на своје прво предавање, у првом семестру свог студирања, када у ходнику факултета сусретну студенте који су тог јутра дипломирали. Као када излагање професора на првом предавању, у амфитеатру, помало буде нарушено радосним покличима из неке од бочних учионица, где је управо неко положио дипломски испит.

Научили смо напамет план експедиције. Знамо шта нас све очекује из дана у дан, свесни смо и стрепимо да врло лако можемо доћи у ситуацију да активирамо и додатне, резервне дане боравка на Андима, уколико се на Аконкагви раздува олујни ветар, што се често дешава, малтене сваког трећег дана. Покушавамо да спознамо кроз шта су прошли сви ови људи који се спуштају са Анда, који излазе из овог света који није њихов, и хрле ка повратку свој свет, у своје зоне. Сваки од тих сусрета отежава нашу ситуацију. Одмах постајемо свесни да су снага ума и психолошка постојаност онај најјачи мотор који ће нас погурати према Аконкагви, јачи од ногу и руку.

Поред малог језера Хорконес, пратећи узводно истоимену реку, кроз један полупустињски крајолик, одлазимо ка првом кампу у коме ћемо провести два дана и две ноћи – ка кампу Конфлуенција на 3300 метара надморске висине. Наше велике трансортне торбе, у коме смо спаковали шаторе, вреће за спавање, опрему, вишак одеће, ципеле за успон, храну...увелико су већ на путу ка Конфлуценцији, а њих превозе муле, главно превозно средство у националном парку Аконагва, уз, наравно, хеликоптере.

Невероватно је колико су муле издржљиве и спретне, где све могу да изађу, добрано натоварене.

У кампу Конфлуенција одиграва се оно што је Паћа и предвидео: вода за пиће свакоме, па и нама, изазива проблеме са варењем. Ова вода има све потребне састојке, али је магнезијума сто пута више у односу на уобичајену количину. Паћа нас бодри и каже да ће ови проблеми, који чак и њега не заобилазе, трајати дан-два, док се привикнемо. Свако од нас има таблете за пречишћавање воде, које ће до изражаја доћи у базном кампу Плаза де Мулас и у висинским камповима. На Конфлуенцији, није проблем прљава вода, већ огроман вишак магнезијума у њој.

Другог фебруара обавили смо и први аклиматизациони успон, према кампу Плаза Франција. Тачније, Паћа нас је повео до видиковца испред кампа, на висини од 4100 метара. Сада смо се највише приближили Аконкагви, посматрамо је, као што се поједини врхови на југу Србије посматрају из села у подножју. Близу је Аконкагва, али, авај – и овај поглед вара! Док се ми топимо на пустињском песку, на температури од тридесетак степени, горе, на Аконкагви, ковитлац носи све са собом и температура је минус тридесет степени! Али, вера у успех мотивише нас да дуг боравак на овом видиковцу искоритимо да сањамо будни, и да маштамо – да смо већ горе! И да верујемо да ћемо сигурно закорачити на Аконкагву.

Трећег фебруара кренули смо према базном кампу Плаза де Мулас. Коначно смо изашли из пустињског крајолика и ушли у срце Анда. Од осамнаест километара колико смо препешачили тога дана, дванаестак је било у пустињи Хорконес, равној као тепсија, где смо газили по ситном песку, док су каравани мула, са гаучосима, тајанственим јахачима, покривенима од главе до пете, само пролазили покрај нас.

                                                                   ***

Сматра се да је базни камп Плаза де Мулас највећи такав камп у целом свету. Сезона успона на Аконкагву, одвија се у децембру, јануару и фебуару месецу. Да би се уопште ушло у национални парк Аконкагва, треба добити дозволу од Министарства туризма Аргентине, а такса за дозволу је прилично скупа. Затичемо планинаре са свих континената. Овде већ конкретније посматрамо оне који крећу на висинске аклиматизације, оне које крећу на завршни успон (у неколико етапа), и оне који се враћају са аклиматизације или са врха. Они који су се попели на врх, не стижу ни да се радују. Већина је оних који одустану, и они сви делују исцрпљено, изнурено, заиста су прошли кроз борбу за живот!

Паћа нас упознаје са чувеним сликаром Мигелом Доуром. Током сезоне успона, у једном од шатора, Мигел Доура живи, ствара и води своју галерију, која је добила потврду Гинисове књиге рекорда као највиша сликарска галерија на свету (4350 м).

Мигел Доура одлично разуме наш језик и помало га и говори, обзиром да му је жена Хрватица. Мигел је доста својих слика створио инспирисан Аконкагавом, на коју се једном и попео, и тада је време било толико лепо, да је читавих сат времена на врху скицирао једну своју слику. Разговарамо са Мигелом да дође у Србију и угостимо га.

У базном кампу, као и претходно у кампу Конфлуенција, користили смо услуге агенције, што је подразумевало спавање у великим шаторима на пољским креветима, и три оброка дневно. У случају коришћења резервних дана, доплатићемо ноћење, али храну ћемо тада спремати сами.

Време је било идеално за аклиматизационе успоне, али и за завршни успон. После дана одмора, Паћа нас покреће на напорне активности на висинским аклиматизацијама. Кључ будућег успеха билоје оно што ћемо урадити од петог до осмог фебруара. Крећу надљудски напори. Петог фебурара, ујутру, кренули смо, натоварени шаторима и свом потребном опремом, из базног кампа Плаза де Мулас, ка старом висинском кампу Нидо де Кондорес (5250 м). План је био да на старом Ниду поставимо шаторе. Нас шесторица користимо три експедициона шатора. Ритам кретања је прави експедициони, ногу пред ногу. Тежина, коју носимо на леђима, уз недостатак кисеоника, приморава нас на честе одморе, и утиче да се отежано крећемо. Уз то, ово је и први висински аклиматизациони успон. Крећемо се по огољеним падинама Аконкагве, где су прусутни само ситно камење, крупно камење, песак и сипар. За седам сати пристижемо на стари Нидо де Кондорес, камп који се сада веома ретко користи.

Паћа, који је већ небројено пута предводио експедиције на Аконкагви, сада по први пут изводи аклиматизациони успон до напуштеног кампа Нидо де Кондорес. Паћа је проценио да ће дружина тај напор боље поднети, него да оптререћена теретом излази на нови Нидо де Кондорес на 5560 метара. Ипак, касно поподне, без оптерећења, јер су шатори већ постављени у старом кампу, Паћа одводи дружину и до новог кампа. Нови камп видимо, све време је испред и мало изнад нас, али као да нам измиче. Све је тешко на нама, ноге као да су од олова, плућа као да нам отказују. Срце убрзано лупа. Последњим делићем снаге, излазимо у камп. Ту захватамо, из малог залеђеног језера, воду, пунимо балоне. Спуштамо се са водом до старог кампа, остављамо воду у шаторима, и онда крећемо скроз наниже до базног кампа. Ослобођени терета, знатно брже долазимо до базног кампа, таман за вечеру и одмор.

Шестог фебруара, од терета носимо само вреће за спавање, које су нам биле неопходне и у базном кампу, и за шест сати излазимо на стари камп Нидо де Кондорес.Очигледно, аклиматизација даје почетне позитивне ефекте. Ма колико нам горе било тешко, а јесте тако било, са свим мучнинама које смо имали, малаксалошћу и проблемима у кретању, ипак, сваког наредног сата бивало нам је за нијансу боље. Преноћили смо у старом кампу, и били смо једини који су то учинили. Остале групе, или су одлазиле само до нижег кампа Канада, на 5050 метара, или су одмах ишле до новог Нидо де Кондорес.

Спремамо храну. Кувамо јела, која су комбинација свега и свачега. Прва посуда коју смо скували је супа, следе макароне, онда пире кромпир. Све зачињујемо чоколадом.

Ноћ у шатору, на висини од 5250 метара, на Андима. Ведро је, али ветровито. И распоред звезда на небу је другачији на јужној хемисфери. Умор савладава, али неудобоност онемогућава добар и миран сан. Како може неко као ја да стане у шатор, у врећу. Увек недостаје по који центиметар... Зашто не производе шаторе за натпросечно високе људе? Ветар туче по шатору. Унутра, осећај снаге ветра је преувеличан. Коначно, сан наилази, а филозофске мисли о неудобности се потискују. Ветар нас неће однети...

За доручак, приређујемо најневероватнију комбинацију намирница: паштету мажемо на кекс! Не може се горе изнети хлеб, зато што би од тренутка куповине, до дана одласка изнад базног кампа, био потпуно неупотребљив. Зато импровизујемо, радимо нешто што никада после тога чинити нећемо! Тог, седмог фебруара, једини успон био нам је до новог кампа Нидо де Кондорес, и савладали смо тристотинак метара висинске разлике за око три сата хода, опет натоварени шаторима, опремом, храном,  на леђима. Уз помоћ цепина, разбијамо лед на малом језеру и допремамо воду у балонима.

Дан смо провели у уобичајеним активностима, спремању необичних оброка, испијању воде, одмору. Паћа непрестано води рачуна о сваком учеснику понаособ, разговара, бодри, саветује, помаже. Паћи је стало да сви успемо и да се живи и здрави спустимо са Аконкагаве.

Преноћили смо на Нидо де Кондоресу, који је тек стотинак метара нижи од Елбруса, највишег врха Европе. У односу на Елбрус, кисеоника је на Аконкагви знатно мање. И док је на Елбрусу количина кисеонока једна половина у односу на подручја у којима живимо, то је на Андима његова количина тек једна трећина! Поређење са активнсотима на Елбрусу, престало је недуго након што је почело. Све је овде знатно захтевније. Сећамо се, на експедицји на Елбрусу били смо седам дана без хигијенских услова, овде ће то бити много, много дуже. И, макар и онај тескобни дом Пријут права је палата у односу на тескобне шаторе које носимо на леђима од кампа до кампа, постављамо их, а онда ми, растом највиши, и не можемо да се сместимо у њих!

Осмог фебруара крећемо даље, више. Шаторе остављамо на Нидо де Кондоресу, да нас сачекају за завршне етапе успона на Аконкагву. Паћа нас покреће у правцу највишег од свих кампова, Колере, на 5970 метара, до кога није било планирано да изађемо, али јесте до висине од 5800 метара. Нека два сата лаганог, успореног, експедицијског хода, било нам је потребно да досегнемо тачку од 5800 метара, која је за нас четворицу од шесторице била и највиша тачка на коју смо се до тада попели у животу. Нешто од хране, као и цепине и дерезе, остављамо подно једног великог камена.

А онда – силазак! Чак до базног кампа! И оваквим потезима Паћа показује да је велемајстор аклиматизација и најбољи водич експедиција у Србији, а и шире! Гледајући Паћу, он је деловао спремније и сналажљивије и од професиоанлних аргентинских водича Аконкагве.

И, можда ће се учинити превеликим напором силазити чак до базног кампа и онда се опет, по етапама, долазити до Нидо де Кондореса и Колере, али овакав нагли силазак био је најважнији за коначну припрему наших организама за одлучујуће етапе. Да, било је доста група чији су водичи журили и чак са Нидо де Кондореса упућивали се у коначни успон на Аконкагву. Ове групе савршено су се уклопиле у – сурову статистику успона на Аконкагву – трећина планинара се попне, две трећине одустану.

Како је диван ручак био тог осмог фебруара! Хлебом смо измацкали тањире у базном кампу. Ово је био коначан сигнал који је Паћу уверио – аклиматизација је успешно окончана. Расположење се поправило, кренули смо са шалама, досеткама. Све је ишло у правом смеру, осим – временске прогнозе. Првобитно, требало је да девети фебруар проведемо у потпуном миру и одмору у базном кампу, а да десетог фебруара кренемо ка врху, до кога би нам требала у највољем случају три дана. Међутим, на Аконкагви су отпочеле страховите олује, а прогноза је тврдила да ће тако бити и наредна три дана. Остајемо у кампу, користимо резервне дане, додатна ноћења.

Једанаестог фебруара извршили смо лаган успон на врх Бонете, висок 5077 метара, који се налази насупрот Аконкагве и који је увек заштићен од ветра. Зато је Бонете идеалан за резервну активност. У поређењу са врховима у Европи, наравно да би Бонете био изузетно захтеван врх, од једног Мон Блана виши је за 270 метара! На горостасним Андима, он је једна успутна станица, малтене рекреативна, за коначну припрему, за психолошко опуштање, пред Акоинкагву.

Са Бонетеа, Аконкагва се савршено види. Паћа нам преноси оно што он боље и дубље види од нас, оно што осећа – да су на Аконкагви олује снажније од 100 километара на час!

Мирно смо се спустили са Бонетеа, и остало је да сачекамо повољно време за одлучујући поход на Аконкагву.

                                                                ***

Паћа је пажљиво пратио временску прогнозу, и одлучио – ка Аконкагви се креће тринаестог фебруара. Брзина ветра, са 100 километара на сат, смањиће се на 70 километара на сат, што је горња граница када је излазак на Аконкагву уопште могућ. А да ли смо икада доживели ударе ветра од 70 километара на сат? Да ли смо то искусили на нижим планинама? Какве ће онда потешкоће тај ветар изазвати овде на Андима, у условима разређеног ваздуха?! Следи нам највећи изазов, најтежа спортска борба... у досадашњем бављењу спортом, а и убудуће, до краја живота. Ко зна када ћемо се опет у овако нешто упустити. Вероватно никада... Одбројавањем ћемо олакшати себи. За почетак – да одбројавамо сате активности, уназад. Паћа процењује да ћемо на Акокагву стићи за 21 сат кретања, ходања и пењања. Првих седам сати биће нам потребно до кампа Нидо де Кондорес, наредна четири сата до кампа Колера, и на крају, од Колере, до Аконкагве – десет сати. Силазак са Аконкагве и не рачунамо, а итекако је тежак и опасан. Између свега тога, најмање једну ноћ провешћемо на Ниду де Кондорес, и још најмање једну на Колери. Можда и више ноћи. А на Колери ћемо спавати и по, верујемо, повратку са врха. Како год, са Колере ћемо кренути на последњу етапу, у Колеру ћемо се вратити са последње етапе, за коју желимо да траје и да нас одведе до саме Аконкагве. Да будемо у једној трећини најсрећнијих, најспремнијих, најмудријих, који до Аконкагаве успеју да дођу.

Стандардних седам сати било нам је потребно да дођемо на Нидо де Кондорес. Уобичајене активности у кампу, и ишчекивање одлуке вође експедиције. Паћа одлучјује – сутрадан напуштамо Нидо де Кондорес и селимо се на Колеру. Спремно дочекујемо ту одлуку. Идемо до језера по воду, спремамо „све и свашта“ за јело. Успављујемо се, а у мислима нам је Аконкагва. Добар део трасе завршне етапе може се видети и из кампа Нидо де Кондорес. То је оно што можда и заварава оне нестрпљиве планинаре који одавде крећу на Аконкагву. Паћа то никада не чини, али нам показује и Индепендецију, и Траверсу, и почетак страшне Каналете...

Ујутру, четрнаестог фебруара, пакујемо ствари и напуштамо камп Нидо де Кондорес. Опет ће нас четворица од шесторице из дружине, достићи највишу надморску висину – 5970 метара, у кампу Колера. Уз то, и спавати у овом кампу. Идемо сасвим лагано. Време је за услове Аконкагве чак и пријатно. Долазимо до великог камена, узимамо само део хране. Срећом, дерезе и цепини неће нам бити потребни, нема уопште снега према Аконкагви. Олакшање је то у сваком погледу. Нећемо носити додатну тежину у ранцима, нити ћемо морати да на завршно успону, на минус двадесет или минус тридесет степени, макар и на минут-два, скидамо рукавице не би ли наместили дерезе. Сви остали изазови, итекако ће бити присутни...

Тачно после четири сата, обрели смо се у кампу Колера, који се током дана добрано напунио. Планинари прате временску прогнозу, и покушавају да искористе наредни дан или два, када ће временски услови бити иоле повољни за успон. И добро је што видимо друге планинаре у овом кампу. Њихова одлука је мудра, не желе да „штеде“ време и да полазе на завршни успон из Нида де Кондорес. Топимо снег, претходно донет са малог ледника подно Колере. Колико је само тај снег драгоцен. Једва га износимо уз стрмих двадесетак метара. Искусни Паћа је, претходно, изабрао место за постављање наша три шатора најбилиже могуће месту где се од ледника излази на плато кампа. Али, опет, све ово је пренапорно. И предуго траје. Сатима топимо снег, али то је једини начин да се дође до воде. У рано послеподне, Паћа доноси најважнију одлуку – на Аконкагву крећемо већ наредне ноћи. Из кампа ћемо поћи у три сата изјутра.

                                                                 ***

Успео сам да одспавам и пред завршни успон, исто онако као и ранијих ноћи у шатору. Није то било удобно и идеално спавање, али барем нисам остао будан. А већина планинара не може, од узбуђења, заспати пред одлучујућу етапу до Аконкагве.

Од кампа Колера, до Аконкагве, дужина трасе је само 2700 метара. Висинска разлика је енормних хиљаду метара. Кисеоника, наравно, нема довољно, олујни удари су чести, хладноћа непрестана. Стандардно, ова траса савладава се за осам до тринаест сати. Подељена је у четири етапе: од кампа Колера до превоја Индепеденција (6300 м), потом иде Траверса (од 6300-6500 м), онда најтежа деоница – Каналета (од 6500 до 6800 м), и на крају излазак на врх Аконкагва (6962 м).

Опуштен сам и равнодушан. Одавно ме је прошао бес због непостојања хигијенских услова и спавања у шатору. На неки начин, свеједно ми је да ли ћемо се попети на Аконкагву, или се због лошег времена вратити у базни камп, а после и у Мендозу и Буенос Ајрес. Коришћење резервних дана у базном кампу приближило нас је повратном лету из Буенос Ајреса за Европу, који имамо резервисан за 20.фебруара. Сада смо закорачили у 15.фебруар. Последња шанса за дружину. Сећамо се, „дружина снова“ из 2019.године, такође се на Аконкагву попела 15.фебруара. У Србији је празник, Дан државности. Ми се овде смрзавамо. У Буенос Ајресу је лето, буја живот, страст, танго, музика је на улицама. Буенос Ајрес светли. А сада је најудаљенији од нас, бесконачно је далек.

Бодрим самог себе. Можда је олакшање што сам и када сам одлучио да кренем на Аконкагву, чврсто одлучио – ово је моја последња експедиција у животу. Знао сам да ће бити и најтежа, али тежина експедиције у стварном животу је већа од свих прича и очекивања. Замишљам шта ће бити у блиској и даљој будућности. Кад ми је тешко, волим да бројим: сате, дане, недеље. И кораке... Пет дана, то је само 120 сати. Када прође тај 120-ти сат, авион за Европу ће узлетети из Буенос Ајреса. Једва чекам, искрено. И остали једва чекају. А да бројим кораке? Колико ми ситних, експедиционих корака треба за трасу од 2700 метара? Двоструко? И то је много за бројање. Почећу да бројим онда када буде најтеже. Када сване дан, и када се огромни обриси Аконкагве претворе и њену застрашујућу претњу, у каменог дива који је ту близу, али који ће нас тешко пустити до себе!

Нисмо ни кренули на завршни успон, а наша дружина претрпела је тежак ударац: Драган Тадић због болова и малаксалости одустаје од завршног успона. Свима је криво, и Паћи. Ретко је видети Паћу да испољава осећања. Тога дана, сваки пут када бисмо застали, Паћи је било криво што и Драган није са нама.

Небо је било ведро, лампе нам и нису требале. Напуштамо Колеру при температури од минус тридесет степени и по јаком ветру. Један другом смо иза потиљка. Свако може чути дисање свог пријатеља. Апсолутна је тишина. Ветар нас омета да чујемо чак и Паћине инструкције. Када Паћа нешто каже, преноси се од човека до човека. Добро смо одевени и маскирани, па не осећамо хладноћу. Ветар хучи и бучи, стално мењајући правац. Стижемо до Индепеденције, и ту по први пут дуже одмарамо.

Раздањује се и излазимо на Траверсу. Када има снега, ова деоница, са контранагибом, прилично је непријатна за прелазак и потребне су дерезе. Сада непријатности долазе из других разлога. Огољена и изложена Траверса, место је где удари ветра највише долазе до изражаја. На једној паузи, покушавамо да направимо пар фотографија, скидамо рукавице. Умало да то буде фатална грешка, али је барем било поучно искуство.

Каналета је деоница дугачка једва 500 метара, али је веома стрма, ваља се попети од њеног почетка до изласка за читавих 300 метара.

Годину дана уназад, од како је оформљено ово издање „дружине снова“, Паћа прича о Каналети, тепајући јој „Каналетица“, као месту где се се може свашта догодити и где се углавном у другим групама и дешавају одустајања, мучнине, губи се свест, долази до падова.

Каналета је, када нема снега, бескрајно подручје са ситним камењем и сипаром. Сви почињемо да бројимо кораке, пре него што застанемо. Бесконачно пута то чинимо. Ја бих увек искорачио десном ногом, и бројао непарно: један, три, пет, седам...девет...једанаест (овоје већ подвиг?!)...Једанаест, презадовољан сам! У следећем циклусу, стигао бих до пет или седам... После сваког циклуса, добро  бих одморио стојећи ослоњен на штапове или седећи на камену. Ципеле, панталоне и два пара хеланки штите ме од хладноће. Није проблем хладноћа, већ то што не можемо да дишемо. Бројање корака и стајање траје у недоглед. Врх Аконагва се већ види. Понекад, и кад бих дошао до једанаест, стрмина и сипар би ме вратили који корак уназад: један, три, пет, седам, девет, једанаест, девет, седам...Никада не бих ишао више од једанаест.

Гледам око себе. Многи су већ одустали. Неки пристижу иза нас. Неки, пак, надомак су врха. Погрешно је гледати друге. Сада је важна наша група. Свако има понеки мали ритуал да савлада све потешкоће. Кретање нам додатно отежава и то што смо сва четворица, па и Драган који је остао на Колери – захватили озбиљан кашаљ. Није ни чудо, од пустиње до ледене планине, горе-доле, свашта је ушло у наша плућа, а ми смо преживели температурну разлику од шездесет степени. Паћа, наравно, нити кашље, нити посустаје, чини се – може да отрчи до Аконагве. Паћа нам, у шали, каже да смо симфонијски оркестар кашљача! Ипак, у збиљи, тај кашаљ смета нам да и оно мало кисеоника не можемо у целости да искористимо. Још теже дишемо него што би ионако тешко дисали при разређеном ваздуху.

Огрејало је сунце на Каналети. Температура се подигла на минус десет степени. Ветар се прилично утишао. Аконкагва је на двестотинак метара од нас. Остале су још три кривине. Зар је могуће да смо изашли из страшне Каналете? Покушавамо да не гледамо Аконкагву, на којој већ има прилично људи. Поглед ка њима би несвено убрзао наше кретање и то би било фатално. Али, зато чујемо њихове гласове, на разним језицима. Ветар је слаб, и можемо чути шта причају планинари на врху. Не допире до нас никаква еуфорија, само речи да је било тешко и реч „вода“, изговорена на десетинама језика.

Безмало девет сати смо се пењали на Аконкагву. Три задње кривине су пред нама: једна оштра улево, друга благо удесно и коначно, оштро удесно којом се излази на врх! Аконкагва је зараван! Првих пар корака на врху било је потпуно неконтролисано, улево, удесно. Брзо седам доле и узимам, као сувенир, неколико ситних камена са Аконкагве, стављам их у ранац. Нико од нас није био свестан, барем првих неколико минута на врху, ни где смо, ни шта чинимо. А онда, радимо оно што морамо – пијемо воду и једемо чоколаду. Коначно, успевамо и да се усликамо. Немамо снаге да посматрамо закривљеност планете Земље са Аконкагве. Још мање можемо да погледом тражимо оближњи Тихи океан. Паћа ионако долази овде сваке године, и нека он то истражује уместо нас.

Радујемо се у себи. Камерна сцена. Очекивали смо највећу салу, овације. Уместо тога, тишина, али тишина која доноси унутрашњи мир, спокој, срећу. Пар минута само...у којима Паћа проверава стање сваког од нас и полако нас припрема за повратак истом трасом.

И заставе за фотографисање постају тешке попут камена.

У мојим рукама су заставе Планинарског друштва „Преслап“, Града Ниша, Републике Србије и Народног позоришта Ниш.

Да ли је икада ико изнео заставу свог позоришта на овако висок врх у свету? Поносан сам!

                                                                       ***

А шта даље? Нема одговора. Нисам у стању да директно одговорим. А обично сам способан да одговорим на многа питања из области моје струке и из области спорта. Сада је боље ћутати.

Шта сам највише желео после Аконкагве? Да што пре дођем својој кући? Није било срећнијег човека од мене када сам 22.фебруара у пет сати изјутра откључао врата. Ниш је спавао. Моме граду подарио сам епохални спортски успех. И шта сад, да ли планинарити и где? Одложио сам своје планинарске ципеле, очистио их пре тога, али нешто песка и прашине из пустиње Хорконес још је на њима.

А шта даље? Нема одговора...

                                                                                                                                                          Мирослав Докман, Ниш