Гросвенедигер и Вилдшпиц

Под вођством Зорана Павловића Паће, изведена је високогорска акција у Алпима, у области Тирол, у Аустрији, са успоном на врхове Гросвенедигер (3666 метара) и Вилдшпиц (3770 метара). Акција је изведена од 11 до 15.септембра 2019.године, а поред Паће, учествовали су и Кристина Кики Димитријевић, Тошо Антов и Мирослав Докман.

Попети се на ова два алпска врха у пар дана, само по себи представља велики спортски подухват, али ако се, као у овом случају, успон на ове врхове изводи у склопу припрема за наредне експедиције на највише врхове света, онда ће и Гросвенедигер и Вилдшпиц остати у најлепшој успомени за цео живот, као снажно камење у темељу будућих успеха. Акција оваквог типа, која је обухватала успон на два врха виша од 3500 метара и два ноћења у планинарским домовима на око 2900 метара надморске висине, итекако је била од помоћи за проверу стања организма, за привикавање на висину, уигравање дружине и још доста тога.

О лепотама покрајине Тирол, о бурној историји Тирола, који је пре једног века коначно подељен између Аустрије и Италије, завређује да се напише посебан путопис, а овде ћемо ставити акценат на спортски аспект ове акције, који је, ипак, важна карика пред одлазак на Анде, Килиманџаро, а касније и на Хималаје. О свему томе, опет – када дође време...

Целокупан масив Алпа дели се на много мањих делова и мањих масива. Тако се Гросвенедигер налази у масиву Високих Тура, а Вилдшпиц у масиву Олцталских Алпа.

Вилдпшпиц је по висини други врх у Аустрији, изнад њега је само чувени Гросглокнер (3798 метара). Гросвенедигер је на четвтром месту у Аустрији, а како је Гросглокнер такође у масиву Високих Тура, то Гросвенедигер заузима друго место по висини у овом масиву. Заправо, Гросвенедигер и Гросглокнер су један од другога удаљени тек двадесетак километара.

50 prema defregerhausu

Паћа је предвидео да Гросвенедигер буде први по реду врх за успон на овој акцији. У оквирима Алпа и алпинистичких успона, пењање на Гросвенидгер спада у лакше успоне и лакше алпске задатке. Али, оно што је лако на Алпима, у другим деловима Европе је нешто најтеже, најзахтевније, скоро па недостижно. Успон на Гросвенедигер тежи је од било ког успона у Србији и Бугарској, на пример, а на акцијама и експедицијама у Алпима, на врх Гросвенедигер, планинари се пењу ради загревања, да осете атмосферу, да се аклиматизују! То и не чуди, погледајмо само параметре успона Паћине дружине: после ноћног путовања кроз Србију, Хрватску, Словенију и Аустрију, и то покрајине Корушка и Тирол, дружина је довезена до планинарског дома Јоханис хуте, на око 2000 метара надморске висине. Следио је успон, добро обележеном планинарском стазом, до планинаског дома Дефрегерхаус, на 2962 метара.

60 ispred defregerhausa

Занимљиво, висина Дефрегерхауса идентична је висини врха Цугшпиц, највишег врха Немачке, на граници Немачке и Аустрије. Стандард је да се на Гросвенедигер иде у два дана, а да само најспремнији то изврше у једном дану. Свако из Паћине дружине поседује натпросечну психофизичку спремност, те је, очеивано, Паћа одмах после краћег одмора и распакивања у Дефрегерхаусу, повео своју дружину ка Гросвенедигеру. Дакле, требало је, рачунајући од Јоханис хута, савладати преко 1600 метара висинске разлике, а таквих деоница, примера ради, у Србији нема! А на Алпима, ово спада у лаке успоне! Да не говоримо о конфигурацији терена, о вечитом снегу и леду изнад 3200 метара, ледницима и ледничким пукотинама.

65 iznad defregerhausa

Успон на Гросвенедигер обављен је по суморном, магловитом времену. Пред првим ледником, Паћа је одредио да треба формирати навезу.

70 naveza glecer

Четворо учесника таман је „попунило“ једну навезу. Видљивост је била слаба, није било прилика да се посматрају панораме, али су све ледничке пукотине и опасна места могли да се уоче.

75 pukotina

Неколико пута требало је прескочити ледничке пукотине, које представљају изузетно опасна места на оваквим успонима.

80 prevoj grosvenediger

Пре изласка на превој, дружина се упустила у савладавање једне озбиљније стрмине. Пред самим Гросвенедигером, ваљало је прећи преко алпског „ножа“, где је ширина простора за сигуран ход мања од једног метра, а са обе стране су велике и дубоке стрмине.

85 grosvenediger krst

У условима нормалне видљивости, огроман метални крст са Гросвенедигера могао би да се уочи већ са првог ледника. Овако, у магли, крст се није могао видети чак ни са „ножа“, који је само стотинак метара удаљен од врха. Задња деоница успона на Гросвенедигер, подсетила је умногоме на завршницу успона на Мон Блан, четрнаест месеци раније. Наиме, све време завршног успона на Мон Блан, такорећи се прст пред оком није видео, те је тадашња Паћина дружина, састављена од чак осамнаесторо планинара, прешла преко три опасна „ножа“, без да види заправо колико су те деонице опасне. Пред Гросвенедигером, само је један „нож“, по ширини идентичан „ножевима“ Мон Блана, са нешто мањом дубином амбиса испод „ножа“.

100 grosvenediger zajednicka

Назив врха везан је био за веровање да се са овог врха може видети Венеција. Зато је и значење његовог назива – „Велики Венецијанац“. Венеција је, од Гросвенедигера, ваздушно линијом удаљена 180 километара. Међутим, после првих успона на овај врх, а они датирају у  период од пре два века, утврђено је да се Венеција никако не може видети. Назив је, ипак, остао. Паћа је своју дружину вратио са Гросвенедигера истом путањом.

Приликом силаска са врхова, ако се дружина креће у навези, мења се редослед чланова навезе, тако да буде обрнут. Приликом успона на Гросвенедигер, навезу је водио Паћа, иза њега своје место нашла је Кристина, иза Кристине - Мирослав, и коначно, навезу је затварао Тошо. У силаску, сада је Тошо водио навезу, Мирослав је био иза Тоше, Кристина иза Мирослава, а на крају навезе спуштао се Паћа.

                                                            ***

На путу ка Вилдшпицу, дружина је уживала у лепотама Тирола. Увек се у Алпима вратимо у књиге, сликовнице и омоте чоколада из детињства, ма и да нико од нас није своје детињство провео на Алпима и подно њих. И док Јулијски Алпи у Словенији подсећају на омот давно поједених чоколада, дотле Високе Туре, Олцталски Алпи и цео Тирол буде сећања на новогодишње честитке, које смо сами исцртавали, на књиге, у којима је било мало речи, а много слика и илустрација. Испод дивоских стена и оштрих врхова, прекривених снегом, у долинама планинских река и потока, сместила су се села, а свако сеоце је разбацано, са кућама које су међусобно доста удаљене, а негде на узвишењу обавезно је изграђна црквица, са високим звоником. Куће, све одреда обојене у снежно белу боју, и све одреда са косим крововима, да се током зиме на њима не задржава снег. И ових дана када смо се упутили ка Вилдшпицу, небо је било беспрекорно јасно, плаво, сунце је снажно обасјавало ове алпске долине.

На путу ка селу Вент, одакле се креће на Вилдшпиц, у дану када нисмо планинарили, путовали смо од истока ка западу, прелазили прилично широку покрајину Тирол. Прошли смо кроз чувени скијашки и монденски центар Кицбил. Пута нас је одвео и поред највећег града Тирола – Инсбрука. Пут, којим се иде за Лихтенштајн и Швајцарску, води уз реку Ин. На реци Ин је и село Хаиминг, у коме смо, у једном предивном кампу, у дрвеним колибама, преноћили.

Наредног јутра, на путу ка Венту, прошли смо кроз још један светски познати ски центар – Зелден, подно чувеног ледника Ратенбах. А изнад Зелдена и Ратенбаха, уздиже се и наш коначни циљ – врх Вилдшпиц!

150 dom vildspic

Успон на Вилдшпиц је много захтевнији од Гросвенедигера. Неупоредиво. До Вилдшпица, осим огромне висинске разлике, која је такорећи иста као и на Гросвенедигеру, треба искусити све планинарске, високогорске и алпинистичке елементе. За разлику од Гросвенедигера, успон на Вилдпшиц обављен је по неуобичајено топлом времену. Дан је био сунчан, температура летња. Целог дана, не само Паћина дружина, већ и много других планнара, у Олцталским Алпима пењала се у летњим мајицама!

У првој етапи успона, планинари се потпомажу жичаром која из места Вент одлази до висине од око 2400 метара. Затим се за сат и по излази до планинарског дома Бреслауер хуте, на 2844 метара надморске висине. Поново је Паћа одлучио да својој дружини одреди само краћи одмор у дому, и да се у наставку дана крене ка Вилдшпицу.

160 jezero vildspic

Од дома, стаза је каменита, уз поток, поред „горског ока“ – малог језера, све до глечера Митерарјох. Овде стаза постаје веома стрма, верткална.

165 vildspic blizu daleko

Обавезна је употреба цепина, а када се погледа уназад, чини се као да се излази из амбиса, из каквог вулканског кратера!

170 ambis vildspic

Ова стрма деоница доводи планинаре до оштре стене и via ferrate. Дужина ове via ferrate је око 150 метара, са висинском разликом од 100 метара. Само је првих пар метара, улазни део via ferrate нешто мање згодан за кретање, после се via ferrata рутински прелази.

175 via ferrata vildspic

Ипак, на виа феррати су могући затоји, мимоилажења, због мноштва планинара који се пењу на Вилдшпиц или спуштају са њега. По преласку via ferrate, долази се на глечер на висини од 3500 метара.

180 naveza glecer vildspic

Даље је обавезно кретање у навези, а успон је равномеран, све до подножја стене Вилдшпица. Да би се изашло на сам Вилдшпиц, потребно је да свако савлада стену, изузетно оштру, непријатну, стрму.

185 zavrsni uspon vildspic

Поглед према доле је истоврмемено и опасан и задивљујући. До Вилдшпица било је потребно око четири сата успона. На самом врху простора има тек за пар људи, све је оштро, све је опасно.

200 vildspic zajednicka

Поглед је био фантастичан, али опасност је присутна на сваком кораку и у сваком тренутку. Не може се овде превише ни уживати. Ваља мислити на безбедан повратак.

205 vildspic kiki paca miroslav

Паћа, који је наравно овде долазио више пута, одлучио је да због разноврсности, своју дружину са Вилдшпица спусти обилазном трасом. То је исискивало прелазак неколико „ножева“, и још два велика ледника.

210 noz vildspic

Током силаска, највећи део трасе дружина је прешла у навези. За силазак је такође било потребно четири сата.

215 vildspic pogled unazad

                                                                      ***

Алпи су љубав! Кутак овог света, коме се увек са радошћу враћамо. И – све доживљамо изнова. Много је алпских врхова, много је долина, села, река, градова. Не можемо их ни побројати, не можемо их ни обићи за живота. Зато, докле год можемо, док нас телесна снага не изда, Алпе ћемо походити. Уживати – у свему. Чак и у бесомучном напрезању преко ледника, пукотина. У оном напору, који многи и не могу да разумеју. Уживаћемо, на крају, у погледу, у разноликости, каквих ретко где у свету има.

 

                                                                                                                                   Мирослав Докман, Ниш