Дубоко у срцу Рудине
До Големе Рудине, када се пође из села Преслап (по коме славно планинарско удружење из Ниша ни у ком случају није названо), шумски пут је проходан, широк, а опет – овај врх ретко се походи. Пре седам година, од Големе Рудине, даље ка северу, гранични пут бивао је све непроходнији, и у једном тренутку није се имало куд, но вратити се назад. Сада смо ипак одлучили да идемо и даље и ниже (?!) – да, баш тако, да се удаљимо од Големе Рудине, прилично спустимо до некадашње карауле Барнос, а онда се попнемо на врх Барнос.
Голема Рудина, Барнос? Околина села Преслап? Још је увек мало оних који су походили ове крајеве. Свеприсутни осећај нетакнуте природе, дивљине. Планина Рудина? Изразито шумовита, али слабо насељена, те је осећај искона још и израженији.
Рудина је планина која се целом својом дужином од двадесетак километара, протеже на граници Србије и Бугарске. Гледајући са севера, Рудина ће започети на превоју Дашчани кладенац, који на висини од око 1250 метара раздваја планину Руј од планине Рудине. Све до села Стрезимировци, и леве обале реке Јерме, простире се Рудина, чији су сви највиши и најважнији врхови Штрби камик (1478 м), Барнос (1273 м), Малка Рудина (1478 м) и Голема Рудина (1486 м). Река Јерма раздваја Рудину од Боховске планине, а јужније од Боховске планине налази се дугачак масив Милевске планине, јужније од Милевске планине је планина Изворска Рудина, а јужније од Изворске Рудине је Чудинска планина, на којој се налази и тромеђа Србије, Бугарске и Северне Македоније (на врху Шупал камик).
У Бугарској, Рудина се назива Знеполска Рудина или Милославска планина, или по области Знеполе, или по селу Милославци, на источним падинама Рудине. Ово стога што у Бугарској постоји и планина Рудини, између Земена и Ћустендила, и треба их разликовати.
Са српске стране Рудине, налазе се села Стрезимировци и Преслап, и махала Вигњиште, која припада селу Кална. Село Кална, тако, простире се на две планине, мањим делом на Рудини, а већим на Тумби. На Преслапској или Градској реци, пар стотина метара низводно од Вигњишта, сусрећу се три планине: Грамада, Рудина и Тумба. Село Преслап се налази на висини од 1100 метара, и због тога је и развође потока: јужно од села, потоци, од којих је најважнији Црвенска река, теку према оближњој Јерми. Црвенска река раздваја планину Рудину од планине Грамаде. Северно од Преслапа, Градска река раздваја најпре Грамаду и Рудину, потом и Грамаду и Тумбу, а у селу Састав река, улива се у Власину. Село Састав река слободно се може назвати и „Састав планина“, зато што се у овом селу, скоро додирују, спајају, чак четири планине: Грамада, Острозуб, Тумба и Таламбас. И село Преслап се протеже на две планине, на Рудини и Грамади.
Са бугарске стране Рудине, налазе се села Стрезимировци, које је једно од неколико подељених села између Србије и Бугарске, затим Слишовци, Рани луг, Насалевци, Милославци и Зелени град. Сви потоци који извиру са источне стране Рудине, у Бугарској, утичу у Јерму у области Знеполе, где ова река још увек нема особине праве планинске реке, која то постаје после проласка чувеног Трнског ждрела, низводно од града Трн.
У другој половини деветнаестог века, преко Дашчаног кладенца, прешао је и чувени путописац Феликс Каниц, и први пут је описао планину Рудину. Дашчани кладенац била је и важна стратешка тачка у Другом балканском рату.
Тек, ово су крајеви из којих су се људи углавном одсељавали, а природне лепоте су остале нетакнуте и прилично непознате. Имена ових планина и села још увек причињавају осећај тајновитости када се изговарају, а овај осећај још је и већи када се пише и беседи о походима на Рудину и преко ње.
Због тога што планинари, намерници, љубитељи природе, чак и скупљачи лековитог биља, ретко, заиста ретко залазе већ и мало изнад села Преслап, чини се да је и сам врх Голема Рудина, тајанствено срце планине Рудине. Наша дружина је маја месеца 2020.године одлучила да оде у истинско срце Рудине – све до врха Барнос! Заправо, да се крене од села Преслап, изађе на Голему Рудину, и са овог, највишег врха Рудине, спусти на оближњи некадашњи гранични патролни пут, и њиме оде до карауле Барнос, са које би се извршио успон на врх Барнос. Потом, од карауле, путем који води кроз густу шуму, дружина би се спустила у махалу Вигњиште. Ова траса дугачка је 20 километара. Висинске разлике нису велике.
И, заиста, после сат и по времена лаганог хода, петочлана (у ствари, шесточлана?!) дружина, изашла је на Голему Рудину.
Да, у дружини су Драгана Димитријевић, Милица Ђокић, Јелица Михајловић, Перица Петровић и Мирослав Докман. Само...Милица Ђокић је у седмом месецу трудноће, те храбро носи и свој подмладак по нетакнутим пределима Рудине.
Питали смо се – да ли ће гранични пут бити проходан. Августа 2013.године, није се могло много даље од Големе Рудине. До карауле, треба прећи око 4 километра, и спустити се за око три стотине метара у односу на Голему Рудину. Примећујемо да је стаза била очишћена, али да се њоме и даље не пролази, те растиње полако долази до изражаја.
Ипак, у односу на стање граничног пута од пре седам година, сада ово изгледа сасвим проходно и удобно. Има деоница које су потпуне чисте, има и оних краћих делова где треба прескочити по који жбун, заобићи неку грану, склонити се од трновитих изданака...
Дан је топао, спаран. У лепом расположењу, долазимо до некадашње карауле Барнос. Драгана Димитријевић, велики познавалац и промотер планина Рудина, Грамада, Тумба, Остозуб и Таламбас, сећа се прослава и дружења деце и мештана села Градска, Кална, Преслап, са некадашњим граничарима. Изродиле су се и неке љубави, пар девојака из ових села удало се за граничаре. Зграде се полако урушавају. На зидовима затичемо исписане разне бројеве, када су граничари одбојавали за колико дана ће се вратити својим кућама...
А изнад карауле, сасвим близу, уздиже се Барнос. Сам врх је стеновит, али је стаза до њега стрма и урасла. Успон на Барнос због тога је нешто напорнији. Проналазимо ону трасу на којој ћемо се најмање изгребати. Али, гребање је неминовно. Награда стиже на Барносу, у виду фантастичног погледа према Знеполу и према врху Штрби камик, који је северни сусед Барноса. Штрби камик виши је за око двеста метара од Барноса, али из угла Барноса – Штрби камик заклања сав остали поглед ка северу.
Делује приманмљиво отићи и до њега, али то ћемо неки други пут. Уживаћемо зато у погледу на бескрајан океан зеленила, који стварају шуме Рудине.
Са Барноса, зграде некадашње карауле изгледају као кутије шибица. Са Барноса се уочава и масива према Големој Рудини, и траса коју смо прешли, која нас је спустила пар стотина метара до карауле.
Приликом силаска са Барноса, гребали смо се знатно мање. Када смо се спустили до карауле, само је требало пратити широки пут који је постепено ишао ка махали Вигњиште. Ова деоница имала је најмање спортског изазова, али је водила кроз најгушћу шуму. Потрудили смо се да не журимо превише, већ да уживамо у зеленилу. Три најшумотивије планине у Србији и на Балканском полуострву – Велики Јастребац, Радан и Озрен, за разлику од Рудине, имају прилично насеља. Овде то није случај, и зато се чини да је Рудина по густини шуме изједначена са ове три много познатије планине.
Пловидбу шумским океаном додатно обогаћују беседе Драгане Димитријевић о обичајима њеног родног краја, о народној ношњи, о специфичном дијалекту, наречју и речнику.
Овде ваља чешће долазити. Нама, са југа Србије, то и није тешко. Задатак пред нама је да на Рудину доведемо и људе из удаљенијих крајева. Радимо на томе и уживамо. Дубоко у срцу Рудине, на таласима зеленог океана.
Мирослав Докман, Ниш