Једна прича о два вулкана

Хоћемо – нећемо? Можемо – не можемо? Знамо – не знамо? Ово је прича о одласку на два вулкана на југу Србије. Прича је сложена, садржи дилеме, осликана је бојама неодлучности. На залутале путнике личили смо када смо дошли подно зидина Марковог калета, пред Малом реком, више Врања. Одатле се вулкани не могу још увек видети. А југ Србије, има их два, веома близу један другога. Грот и Облик...

Са видиковца на остацима некадашње култне кафане изнад насеља Бело Поље у Сурдулици, на падинама Чемерника, преко дана лепо је посматрати панораму Сурдулице, котлине у којој је смештена, и планина и брда које је окружују. У смирај дана, са овог видиковца залазак сунца предивно је гледати, а сунце ће заћи иза планине Кукавице. И када већ долина Јужне Мораве утоне у мрак, последњи сноп сунчевог светла, пре него што и тај сноп и тај дан коме је сунце удахнуло живот – само тога дана и никада више – сада заувек нестати – једна савршена купа, налик Фуџију у Јапану, светлеће барем пар тренутака дуже од долине која је у тами.

8 zalazak

То је врх Облик, чије га наизглед једноставно и безидејно име савршено описује. Као што планина Фуџи има само једну димензију – висину, и не простире се ни у једном другом правцу, осим ка небу, тако је и Облик – врх у облику купе. И ништа друго не можемо запазити и спознати, сем облика Облика?! Кадгог неког, сусретнемо, видимо или упознамо, а тај не остави чак ни најслабији утисак на нас, тешко ћемо упамтити његово име и називаћемо га – човеком. Насупрот томе, великана на кога се можемо угледати, осим његовим именом, зваћемо и – Човеком.

Такав је случај и са Обликом, који је много више од обичног „облика“. Северно од Врања, у средишту области коју оивичавају река Јужна Морава на истоку, река Ветерница на западу, висораван Пољаница на југу и западу...у правој линији са планином Кукавицом, која је северније, као и варош Владичин Хан...уздиже се планина Облик, врх Облик, купа Облика, вулкан Облик. Планина која се само уздиже, а никакво пространство не поседује. Чини се као да је Облик само тренутно ту где јесте, да ће ишчезнути. Простор око њега, њему не припада. Његово је небо.

4 oblik iz podnozja

И, као што се Облик може уочити из удаљених крајева – из Сурдулице, са планине Варденик, са планине Бесне кобиле, или из долине Јужне Мораве, тако се и са Облика савршено види добар део југа Србије.

Јужно од Облика још је један давно угашени вулкан. Планина Грот, врх Грот, купа Грота, вулкан Грота. Висок је 1327 метара. По облику, Грот и Облик су пресликани. Један од другог удаљени су само пар километара. Грот се не може видети са нашег видиковца изнад Белог Поља, нити се са врха Грот може било шта уочити. Одавно успавани вулкан Грота под густом је, столетном шумом.

1 Grot iz podnozja

Наша прва жеља био је врх Облик („ми“ смо Марина и ја). Да ли ћемо се пењати из правца Врања, или из правца Владичиног Хана? Да ли се уопште можемо попети? Неко је рекао да су стазе непроходне. Други су пробали чак и бициклима да се одвезу до подножја Облика, а путеве нису нашли. Што из Врања, што из Владичиног Хана – до Облика се не може?! Слушајући ове приче, жеља је спласнула. Можемо ми и да се пробијамо кроз растиње, али да ли то желимо? Да ли ће наредни дани донети оптимизам, и да ли ће нас неко упутити на стазу којом се до Облика ипак може стићи? А када смо већ на Облику, стидљиво пожелесмо и на оближњи Грот да се попнемо. Само, нити знамо одакле, нити куда, нити како? Околина Врања – стазе су урасле?! Из села Тесовишта – исто. Са Раскрсја– и не помишљајте. Никада раније код Марине нисам видео толику жељу да се негде крене и стигне, као на Облик...а и на Грот! У жељама је не могу пратити, али упорно покушавам.

Коначно, после више дана чекања и размишљања, из Врања нам стиже позив: стаза је потпуно проходна, стаза на коју нико и није обраћао пажњу.

Стаза која ће нас одвести на Облик и Грот почиње изнад Врања, на путу ка превоју Гоч, мало испод остатака утврђења Марково кале. Иако је народ ову тврђаву назвао по Марку Мрњавчевићу – „краљевићу“ Марку, тврђава је изграђена један век пре него што је Марко обитавао на овим просторима. Сада је од тврђаве остао један зид и део куле. Нас ће стаза водити уз поток Мала река, који се у близини Марковог калета спаја са Девотинским потоком, и ова два потока стварају Врањску реку.

2 markovo kale

Марину и мене, пут Облика и Грота, воде Јасминка, Драгана, Маја и Златко, наши пријатељи и изврсни планинари из Врања. Већ је јутро спарно и топло, али уласком у столетну шуму која окружује Малу реку, одмах настаје свежина. Уживали смо лагано ходајући уз Малу реку. Мала оаза зеленила, тако потребна у спарини, која је налик лету, а не пролећу, и жубор Мале реке, освежавају нас у свакоме тренутку. Зеленило нам одмара очи, а и мисли, које су нам можда и непотребно биле окупиране бројним дилемама око одласка на Облик.

3 mala reka

Под ногамa шушти лишће, опало ко зна када, а пуцкета и која гранчица коју нагазимо. Уз Малу реку се хода око сат и по, и прелази се четири и по километра. Потом се излази на зараван која ће нас одвести до подножја врха Грот. Због тога што Грот поседује само једну димензију – висину, његова купа и врх чине се много вишима него што стварно јесу. Грот у првом делу дана заобилазимо, најпре ћемо се пењати на Облик. Око Грота су бројне стазе и шумски путељци, који га заобилазе, а завршни успон на њега, већ сада нам о томе говоре – неће бити лак. Али, ми полако заобилазимо Грот. Доста је извора у овом крају, најпознатији су Мирков кладенац и Три буке.

5 tri buke

За нашу трасу погодније је залихе воде обновити на Три буке, краћа је деоница од главне стазе до извора. Вода је права планинска, ледена. Враћамо се на стазу и кроз густу шуму прелазимо нешто дужу деоницу до подножја Облика.

Завршни успон на Облик траје двадесетак минута. Има деоница које су веома стрме, али одмах после њих стаза се изравнава, што користимо за одмор. Све време смо у густој, столетној шуми. Тек пред самим врхом, на педесетак метара од њега, излази се из шуме и тада се отвара видик према истоку. Сликовница, разгледница села, градова, планина, долина, указује се пред нама.

6 na vrhu oblik

Истом стазом враћамо се до у подножје Грота. Путељци и козје стазе одакле год да се крене, воде до Грота. Наши пријатељи бирају најпроходнију могућу стазу, уз упозорење – нема ниједне равне деонице. Стрмо, стрмије, најстрмије! И деоница је знатно дужа од оне на Облику. Нема друге, него лагано, ногу пред ногу. Расположење које лагано расте током целог дана, не попушта ни на овој захтевној деоници.

7 na vrhu grot

Око четредесет пет минута је потребно да се изађе на сам Грот. За нас који први пут долазимо овде, завршетак се ипак одиграо пребрзо. Изненадила нас је ознака врха Грот, усред густе шуме, поред великог храстовог стабла. Врх који то јесте, али врх који не изгледа да то јесте.

Вулкани на југу Србије, Облик и Грот. Лепо је спознати да и њих имамо.

                                                                                                                                                                                       

                                                                                                                    Мирослав Докман, Ниш