Пишемо историју! Велики високогорски подвиг остварило је Планинарско друштво "Преслап" на планини Маглић, 24.јула 2021.године, успешном организацијом и извођењем успона на врх Маглић босански (2386 м) и врх Маглић црногорски (2388 м). На успону је учествовао 21 учесник - планинарке и планинари из Ниша, Београда, Софије и Новог Сада. Акција је, иначе, трајала три дана, у петак је дружина пристигла у рафтинг камп "Три воденице" у околини Фоче, на десној обали реке Дрине, дан за планиарење била је субота, а у недељу се део дружине бавио рафтингом на Тари и Дрини, део је отишао на кањонинг у кањон реке Хрчавке, притоке Сутјеске, а део је уживао у својеврсном часу географије код Хума и Шћепан поља, на месту где се спајају река Тара и река Пива, и тако настаје река Дрина. 

Водички тим успона чинили су Мирослав Докман и Драган Трнинић, а полазно место за успон на Маглић био је плато Пријевор, изнад долине Сутјеске и прашуме Перућица, на западној страни Маглића. Водички тим још је много раније одабрао да се успон изведе најстрмијом трасом - "Бањалучким смером", где се у мање од 3 километара дужине, савладава 700 метара висинске разлике, по захтевном терену. На почетку трасе, стрмо се добија на висини кроз четинарску шуму, потом се излази на сипар тик изнад оштрог нагиба изнад долине, онда се улази у знатно изражини сипар. Од овог сипара, кретање је толико стрмо, да када се погледа уназад види се као да дружина излази из амбиса! Недуго потом наилази се на стене, где се пењање изводи тражењем тачака три ослонца, пењачким техникама, коришћењем руку. На посебно опасним местима, извучене су металне сајле, које помажу пењачима. Заправо, када се од Пријевора погледа стена Маглића, чини се да је ту немогуће проћи, попети се, али узани коридор и пењачки смер ипак постоји. Потребна је изузетна концентрација, сталоженост, и врх Маглић босански је достижан.

Занимљиво је да је од 21 учесника, једино Мирослав Докман до сада био на Маглићу. Дружини је велики подстрек на Пријевору, на почетку успона, дао и прослављени хрватски високогорац и алпиниста, Предраг Лучић-Приша, који је дан пре успео да изађе на Маглић. На експедицији Зорана Павловића Паће на Аконкагви, 2020.године, управо су Предраг Лучић и Мирослав Докман били цимери у шаторима у висинским камповима, и заједно су се борили са свим изазовима и заједно изашли на највиши врх јужне и западне полулопте планете Земље. 

Дружини је требало нешто преко три сата да савлада изазов стене Маглића и попне се на Маглић босански, највиши врх Босне и Херцеговине. Сви до једног успели су да достигну Маглић, а како су напредовали ка врху, тако је почетни страх и осећај да је на Маглић немогуће попети се - ишчезавао. Уосталом, на овако стрмим трасама, на пар пређених корака се добије метар висине, те је упорност, корак по корак, дружину и одвео до циља. Сви су били изузетно мирни, поштовали су сва правила пењања, није се догодила ни најмања грешка. Успон на Маглић, "Бањалучким смером", својеверсна је партија шаха са сложеном позицијом. Наша дружина из свега тога изашла је. Била је присутна и велика солидарност, сви су се међусобно бодрли, водичи су на најтежим местима извлачили пењаче, или им "уцртавали" како и где да се ослоне.

На врху је уследио сусрет и са групама планинара из Прокупља и Београда, који су се на највиши врх Босне и Херцеговине попели из правца Трновачког језера, у Црној Гори. Још један великан, у светски размерама, нашао се тада на Маглићу - Андрија Богићевић, који се пре неколико година попео на Аконкагву са Зораном Павловићем Паћом. Испало је, тако, да су се на Маглићу сусрела тројица високогораца који су се прославили успоном на Аконкагву.

Трновачко језеро први пут је дружина могла видети управо са Маглића босанског. Уследио је сасвим лагани успон на суседни Маглић црногорски, потом и благи прелазак до превоја Царев до. Одавде, можда је и најлепши поглед на срцолико Трновачко језеро. Међутим, одавде је почела и прилично стрма деоница за спуштање до језера. После краћег боравка на језеру, наша дружиан се редовном и популарном стазом, из Црне Горе поново вратила у Босну и Херцеговину, до Пријевора. На траси је тога дана провела 10 сати, а пређено је 14 километара. Учесници уморни, али усхићени. Двојица водича, психолошки истрошена, наздравили су тек на Пријевору, за овај успешан и предиван дан, са жељом да се све ово понови. Можда је и највећи подухват овог успона то што је у дружини било учесника који су на Маглићу искорачили у озбиљно бављење високогорством, а неки су превазишли своје недоумице да се могу сигурно попети на један овакав врх.

Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
Download
 
 
Powered by Phoca Gallery