Хоћемо – нећемо? Можемо – не можемо? Знамо – не знамо? Ово је прича о одласку на два вулкана на југу Србије. Прича је сложена, садржи дилеме, осликана је бојама неодлучности. На залутале путнике личили смо када смо дошли подно зидина Марковог калета, пред Малом реком, више Врања. Одатле се вулкани не могу још увек видети. А југ Србије, има их два, веома близу један другога. Грот и Облик...

До Големе Рудине, када се пође из села Преслап (по коме славно планинарско удружење из Ниша ни у ком случају није названо), шумски пут је проходан, широк, а опет – овај врх ретко се походи. Пре седам година, од Големе Рудине, даље ка северу, гранични пут бивао је све непроходнији, и у једном тренутку није се имало куд, но вратити се назад. Сада смо ипак одлучили да идемо и даље и ниже (?!) – да, баш тако, да се удаљимо од  Големе Рудине, прилично спустимо до некадашње карауле Барнос, а онда се попнемо на врх Барнос.

Под вођством Зорана Павловића Паће, изведена је високогорска акција у Алпима, у области Тирол, у Аустрији, са успоном на врхове Гросвенедигер (3666 метара) и Вилдшпиц (3770 метара). Акција је изведена од 11 до 15.септембра 2019.године, а поред Паће, учествовали су и Кристина Кики Димитријевић, Тошо Антов и Мирослав Докман.

Сваки саговорник износио је причу скоро ни налик казивању свог претходника. А све су то мени блиске особе. На овом свету, нема много тих особа, тешко их уводим у свој микросвет, али је свака нова прича, била потпуно различита од претходне. Одзвањају речи које описују тешкоћу, тескобу, борбу за живот...Низом потпуно различитих искустава, уведен сам у изазов свог живота, у преживљавање, у борбу за опстанак на планини, на коју се успешно попне тек трећина оних који се тамо упуте. Дошло је време за највећи изазов одкада се бавим спортом, за учешће у највећој од свих досадашњих Паћиних „дружина снова“. Да се упутим тамо где се иде једном у животу... Експедиција на врх Аконкагва (6962 м), највиши врх масива Анда, Јужне Америке, Северне Америке, Аргентине, јужне полулопте, западне полулопте планете Земље...

Последњег септембарског петка, пратећи залазеће зраке Сунца, неустрашива групица планинара, незаустављивим фордићем, кренула је пут Грчке. Шест сати је пролетело захваљујући сигурној вожњи, тети из навигације и шали и смеху. Уз помоћ српско-грчко-енглеског језика, а и ногу, пронађен је резервисани смештај, Голден Санд. Као знак грчке гостопримљивости и ван сезоне, хотел је био откључан и спремно дочекао своје једине госте. И не само једине, већ и толико посебне, да није било ни газде. Како је смештање потрајало, потрага за поноћним гиросом умало је била безуспешна. Међутим, не само да је било добре вечере, већ још боље вечери.