Легенда која је позната великом броју планинара у Србији говори о двојици великих пријатеља и побратима – Ртњу и Жељину. Они су некада давно путовали по земљи која се данас зове Србија, и живот окончали на местима где су потом израсле две, по oблику веома сличне високе планине – Ртањ и Жељин.

После бројних похода на Ртањ, након бројних лепих речи на тему овог, својеврсног „оца свих српских планина“, на ред је дошло упознавање, први сусрет са планином Жељин, кој атако очаравајуће изгледа управо са Ртња, сваки пут када дочекамо излазак сунца на бајковитом Шиљку.

Са задивљујућих 1785 метара надморске висине, надвио се изнад благородне Жупе александровачке, те својеврсне оазе сунчевих зрака и виногорја. У околини Жељина налази се још пар високих планина: Коаоник, Голија, Јастребац, нешто нижи Гоч је ка Врњачкој Бањи, а тик уз Гоч је Равна планина.

Петоро планинара упутило се рано у једну новембарску недељу, на преласку ноћи у дан, из града на Нишави, пут Митровог поља, где је било предвиђено да отпочнемно поход ка врху Жељина. Сво петоро – први пут у подножју моћне планине, и – надамо се – успешно ћемо изаћи на њен највиши врх. После бројних похода по планинама југоисточне Србије и Бугарске, псоел више од пола године сталних акција између Нишаве, Јерме, Струме и Марице, прешли смо, као планинари, реку Мораву и обрели се у питомој средишњој Србији. Уз мали неспоразу са путоказима у Брусу, уемсто да продужимо право ка Митровом пољу, мо смо до овог излетишта дошли преко Александровца. Ипак, није било места бризи, јер дан је био прелеп, топао, а времена довољно да се изведе планирани успон. Чак смо и уштедели пар километара и можда сад, сат и по хода, наставивши вожњу даље од Митровог поља, све до села Рогавчина. Љубазни сељани дочекали су нас срдачно, и помогли нам да се са макадамског пута пребацимо на правом месту на планинску стазу.

Први утисак о Жељину био је да се ради о планилни богатој шумом. Рогавчани су нам рекли да ћемо на путу наићи и на доста извора воде, те да нема разлога за бигу када је о овој текућини реч. На неким местима, шума је толико била густа, да је под стоелтним стаблима владао језиви мрак усред дана, прсте пред оком се није видео.

Попут бајки о Баш челику или шуми Стриборовој!

На половини пута ка врху Жељина, изашли смо на широку стазу. И ту смо први пут угледали ознаке које воде до врха, али врло необичне: плаво беле боје, са кружићима, троуглвоима, квадратима, цртама и стрелицама. Њихови творци су полицајци из станице за обуку на Митровом пољу, и, све у свему, после првог чуђења због изгледа ознака, врло брзо се на њих навикавамо и закључујемо да су, нарочито у , на нашем путу дрогој по реду густој шуми, оној у завршном делу успона, уцртани баш тамо где треба: на раскрсницама бројних шумскх путељака.

Пре новог уласка у шуму, наишли смо на издашан извор, који толико хучи и бучи а се никако не може промашити. Скоро и да су се на планинском поточићу направили и прави правцати водопади. Нисмо могли да одолимо, а да не захватимо бисту, чисту и студену жељинску воду.

Последњих двестотинак метара висинске разлика, надомак врха, стаза излази из густе шуме и иде по травњаку. Видик се отвара на све стране, а пред нама се указује купа врха Жељин. Међутим, улево од овог врха налази се још један врх врло сличног облака и висине, али нас поменуте плаве озанке ипак воде ка оном кога смо прво угледали.

Сасвим близу врха, уочили смо и камени стуб који означава највишу тачку планине Жељин, и тада добијамо коначну потврду да смо све време били на правом путу. Врх Жељина налази се на малом каменом узвишењу. Одатле се може видети све до Панчићевог врха на Копаонику, а као на длану, под нама је цела Жупа александровачка.

Три сата и петнаест минтуа било је потребно да се од Рогавчине дође до врха, а у повратку, истом стазом, утрошили смо нешто преко два сата. Висинска разлика од села до врха је око хиљаду метара, а успон, уопштено, није претежак – осредњи је.

Мирослав Докман, Ниш