Традиција и вечност

За сва времена, за историју планинарства на Балкану, у славу пријатељства између суседних народа и земаља, за уклањање баријера! За оживљавање наде да и наш југ Србије може да оживи, да блиста, да крене стазом нове наде, ка благостању.

Шести традиционални међународни успон на Руј остаће записан као све побројано, а и више од тога, а колико више - време ће показати. Памтиће се заувек 13.јуни 2015.године, и у Бабушници, и у селу Ракита, у Трну, у Нишу, Софији, широм Балкана и Европе. И када се осуши мастило којим је у листовима планинарских књига убележено између 1200 и 1300 учесника са обе - српске и бугарске стране планине Руј, и када прочитамо тај лист књиге, схватићемо тада да смо сви заједно исписивали на Рују још једну страницу историје, важнију од бројева.

Ово мора бити дан прекретнице за општину Бабушница и општину Трн!

Планина Руј била је свет у малом 13.јуна, јер осим планинара из Србије и Бугарске, врхове Руја походили су и планинари из свих бивших југословенских република, из Велике Британије и Канаде.

Нашу пребогату традицију ставили смо у службу будућности наших народа! Традиција и вечност - како је много тога уткано у овим речима, слогану шестог успона на Руј. Традиција – као захвалност Планинарском савезу Србије на помоћи око организације акције и њено уврштавање у календар традиционалних савезових акција. Традиција – зато што наш заједнички празник постоји, расте и тек ће трајати! И вечност - као захвалност писцу, философу и планинару Саши Аранђеловићу, покретачу успона на Руј, вечност - реч која отвара много питања са различитим поимањима, вечност - као пут успеха и оптимизма.

Невероватан подухват Планинарског клуба "Руј 1706" из Бабушнице и Туристичке организације општине Бабушница. Печат Планинарског клуба "Железничар" из Ниша итекако видљив, од самог почетка одржавања ове манифестације. Ове године, много је утицајних, успешних и важних људи подржало манифестацију.

Bugarski konzul otvara akciju1

Успон је у селу Ракита, пригодним говором отворио Његова Екселенција, генерални конзул Републике Бугарске у Нишу, г. Атанас Крстин. Обећање које дао - испунио је, уклоњене су сложене формалности и пријављивање учесника у Бугарској. То је довело и до вишеструко већег одазива на бугарској страни. Општина Трн је обезбедила сендвиче и воду за учеснике који су се ка Рују упутили из правца села Забел и Туроковци.

Све је некако осмишљено око успона на Руј, да са собом носи видљиве или скривене поруке. Сваки корак био је ново узбуђење. Планинари у готово непрегледној колони, у топлом јунском дану, а тако пријатно расхлађени јер стаза већим делом иде кроз столетну листопадну шуму, уживају у новим видицима и спознајама.

Прво одмориште била је једна ливада изнад Раките, са појатом и старом крушком око ње, вековима старим. Поглед пуца ка кањону Јерме, између Влашке и Гребен планине, затим на суседну планину Таламбас, у даљини на Суву и Стару планину. Одлично обележена стаза уводи нас затим у шуму где и у сред јуна месеца још мирише дивљи бели лук -  сремуш, а на стаблима затичемо поруке, старе више од пола века, војника који су тим граничним стазама некада патролирали. А сада планинари, ето, бришу земаљске границе.

Uspon na vrh Rakitski kamen

Баш на изласку на широки гранични пут уочава се један пркосни, поносити и оштри врх, неких стотинак метара изнад пута. То је Ветрен или Ракитски камен, висок 1456 метара. Кажу, један од најлепших врхова у општини Бабушница, који посматран из разних углова и положаја изгледа увек различито. Петнаестак минута стрмог успона и на Ветрену смо – одакле уочавамо и коначни циљ акције, врх Руј. Али, и још „пола Балкана“ приде! Са Ветрена се истовремено виде и кањон Јерме у Србији и кањон Јерме код Трна у Бугарској.

Pogled na Ruj sa Rakitskog kamena

Од Ветрена, водичи из Планинарског клуба „Руј 1706“, враћају прву групу учесника, оне који не желе или не могу да пређу целу стазу до Руја и назад. Ови учесници, у ствари су прешли и најстрмији део стазе, у укупној дужини од 12 километара.

Много је више планинара који настављају даље, ка Рују. Лаганом шетњом са пограничног пута излазимо на огромне зелене ливаде, које овако савршену боју имају само у ово доба године, средином јуна месеца. Мирише на природу, мирише здравље, на лековито биље.

Podnozje vrha Ruj

Подручје око врха Руј је једна огромни куполики пашњак. Захватамо воду крај извора не око 1500 метара надморске висине и крећемо у завршницу. Како се приближавамо врху, тако постају јаснији звуци са врха. Радост, срећа, песма и игра. Планинари са бугарске стране планине, обзиром да се нису пењали на успутни врх, као ми на Ракитски камен, увек изађу пре нас на Руј и чекајући нас започну са весељем. Ми се, наравно, придружујемо.

И на Рују смо! Наредних сат и по времена дружимо се са пријатељима из Бугарске. Ове године, са бугарске стране на Руј су се, по ранијем договору, попели и чланови Скијашко-планинарског клуба „Власина“ из Сурдулице. Власинско језеро се као трака на хоризонту види са Руја. Као и све планине око њега, и све до Витоше, Риле и Пирина у Бугарској.

Izlazak na vrh Ruj

У тим тренуцима, Руј постаје права планина без граница, као што и најдивнија осећања свих планинара превазилазе границе свих предвиђања. Неверица да овако нешто може да се доживи врло брзо прераста у еуфорију. Теку сузе радоснице, свако се грли са сваким. Водичи и припадници Горске службе спасавања у оваквим тренуцима имају најлакши задатак. Нека се учесници само препусте.... Јер машта је и створила успон на Руј.

Deo vodicke ekipe na vrhu Ruj

Повратак са Руја водио нас је преко села Вучи Дел, које се са својм махалама раштркало око саме граничне линије, на чак 1200 метара надморске висине, и једно је од највиших села у Србији.

Чаробних 18 километара кружне стазе која је започела и завршила се у Ракити.

Наши Лужничани су се поново показали као гостољубиви и вредни домаћини - уживали смо у вурди, чорби од печурака и планинарском пасуљу. Оживели смо макар на један дан и најславнију епоху села Ракита – године и деценије када је радио рудник каменог угља "Јерма". Било је то  периоду од двадесетих до шездесетих година прошлог века. Одржан је и мини филмски фестивал "Руј Фест", у организацији Удружења "Форум Артистикум" из Ниша и подршку "Југословенске кинотеке" и филмског критичара Дејана Дабића. Филмови су приказивани у сеоском дому, који је између два светска рата био биоскоп, онда када је Ракита имала преко хиљаду петсто становника.

Први приказани филм из архива "Југословенске кинотеке" био је документарни филм, настао пре више од сто година, "Природне лепоте Старе планне, Миџора и Пирота са околином". А онда, тренутак који се чекао девет деценија - у селу Ракита, на месту где је 1929.године снимљен, приказан је играни филм "Рударева срећа", први играни филм у историји југословенске кинематографије.

Najmladji ucesnici

Те, 1929.године, родио се најискуснији учесник овогодишњег успона на Руј, чика Тома Цветковић из Планинарског клуба „Железничар“ из Ниша. Најмлађи учесници акције били су деветогодишње Нишлије, Димитрије Недељковић и Павле Павловић.

 

Uklanjamo barijere

Успон на Руј, његови покретачи и организтори посветили су мештанима села Ракита и Вучи Дел, који су велики хероји самим тим што су, упркос свему, у најтежим временима после затварања рудника, остали на својим огњиштима и што чувају традицију свога краја.

Мирослав Докман, Ниш