Чаробни штапић који покреће свет

Причали су нам да је кањон реке Јабланице – „Јабланишко ждрело“, још импресивнији и од онако нестварног кањона реке Јерме код Трна – „Трнског ждрела“. Да у знак захвалности што им је подарен, и овдашњи народ занеми и падне на колена од призора који је пред њим.

Једном нам у селу Банкја нису дозволили да уђемо у Јабланишко ждрело. Кажу, сувише је тешко, напорно, далеко. Нећете издржати, веле. Ми, поверовасмо, ваљда уморни од  целодневног пробијања по ураслој Љубаш планини. Можда смо заиста изгледали исцрпљено, ко ће знати, давно је то било.

Сањао сам тренутак када ће грашке зноја са мог  чела и лица умити зелене капи из Јабланице, које ова ствара ударајући по мноштву камења у свом ждрелу. А Јабланица је сва зелена, од поточића што се сматра њеним извором, тамо негде између села Љалинци и пирамиде Љубаша, све до утока у Јерму код села Петачинци.

Чекали смо јединствени трен када ће ужитак који производи очињи вид бити изједначен са невероватним звуцима које компонује Јабланица. Река која се претвара у танку зелену траку, дубоко испод нас. Ми, на висећем мосту, више не можемо чути себе,  јер заглушујући тонови, тај „форте“ став зелене симфоније, тријумфални марш победника, захтева од гледаоца – слушаоца да се само на њега усредсреди.

jablanisko zdrelo pogled sa viseceg mosta

Да би дошли до Јабланишког ждрела, били смо веома привилеговани јер смо прешли целу стазу кроз и око Трнског ждрела. А до Трнског ждрела пут нас је водио поред планина које смо походили са највећом страшћу – Суве планине,  Селичевице, Бабичке горе, Крушевице, Острозуба, Таламбаса, Чемерника, Рудине и Руја.

Савршен дан...или боље речено тек половина дана.

Трнско ждрело добило је своје место на листи стотину најзначајнијих места у Бугарској које треба посетити. Јабланишко ждрело, зачудо, није на тој листи. А чак ће и већина Бугара рећи да је Јабланишко ждрело за две нијансе лепше од Трснког,  зато што стаза иде све време поред реке и чешће, преко висећих мостова, прелази са обале на обалу. Чак и када је време лоше и подручје оковано маглом, звук реке Јабланице биће главни и тачан показатељ да смо на правом путу.

Први дан боравка на подручју око Трна,  нишки планинари искористили су да обиђу оба кањона. Почели смо тако што смо закорачили на трнску „екопатеку“ и у срци кањона, са леве се пребацили на десну обалу Јерме. Онда смо прошли прилично дугачак тунел, што је вероватно јединствен случај да на сред планинарске стазе постоји тунел, и то не један, него два!

По изласку из тунела, стрмо смо се спустили на обалу Јерме и преко висећег моста, на излазу реке из ждрела, почели да се пењемо на врх стене која оивичава леву обалу. Горе се налази ограђен видиковац, и била је то прилика да све добро осмотримо и припремимо се за узбуђења која тек предстоје. Петачинци, Банкја, добро позната планина Гребен („српски Матерхорн“). Тачно се види и стаза којом ћемо касније проћи, и караула на српској страни села Петачинци.

По стрмој, али осигураној стази, спустили смо се без икаквих проблема и као да смо једва чекали да наставимо даље по широкој „екопатеки“.  Мало низводно од кањона, на Јерми је направљено вештачко језеро и гради се једна мала хидроцентрала. Све то на само километар од поновног улаза Јерме у Србију. Долазимо и у атар подељеног села Петачинци и излазимо право на леву обалу реке Јабланице. Десна обала, на пар корака од нас, приапада Србији.

Стаза нас доводи до чувене подељене куће у селу Банкја. Једна соба је у Србији, друга у Бугарској. Струјомер је бугарски, и суседи финансирају реконструкцију куће. Чак затичемо и раднике који су задужени да кућу доведу у нормално стање, кажу да често не могу да раде од знатижељних планинара и туриста који би да виде кућу, сликају се, питају нешто. Вероватно је ово јединствена појава у свету...

Постоји извор лековите воде у селу Банкја. Вода је добра као антистрес терапије. Једна америчка компанија је мало узводно изградила и фабрику за флаширање воде.

Баш код ограде фабрике, наставља се „екопатека“, овог пута ка Јабланишком ждрелу. Само је првих десетак минута стаза удаљена од Јабланице. Онда, зачује се њен хук, и одмах излази на први од сијасет висећих мостова.

Улазимо у кањон. У том делу река је типична планинска. Има пар водопада, ток је веома брз. За посетиоце, ту су путокази. Ако се мало скрене са главног пута, може се обићи једна не претерано велика, али заиста лепа пећина.

zeleni vir

Јабланишко ждрело сместило се на месту где се завршава планина Гребен, а почиње Завалска планина. Цео кањон повезан је бројним висећим мостовима, степеницама, видиковцима. Све је ограђено. Ипак, до појединих мостова се долази готово алпинистичким верањем уз стену. Одмах потом следи и спуштање. За награду, намерници добијају улазницу за срце Јабланишког ждрела: Зелени вир. Када Јабланица прође кроз свој најужи део, сачињен од стена које су обликоване попут каквих лонаца, водопадом се обрушава ка виру. Далеко изнад  је висећи мост, и ми журимо да се и њега докопамо. Тек са моста можемо видети колико је место на коме смо скривено, тајновито, прелепо.

За трен заборављамо на све напоре и опасности на стенама око ждрела. Знамо да ова вода покреће свет. И у зелено боји нашу Нишаву, јер по која зелена кап Јабланице, преко Јерме, ваљда ће допловити и до наше највољеније реке.

Мрак већ пада, а нама се не мили да се растајемо са Јабланицом. Била је то љубав на први поглед, остало је још да видимо одсјај месеца у немирној води. Осетили смо се као поново рођени, али сутрашњи дан донеће још узбуђења и лепоте.

Најпре успон на Љубаш. Висине, рекло би се скромних 1398 метара, али савршен видиковац правилног пирамидалног облика. Нешто као Ртањ, само без проходних стаза. Крећемо из села Ребро, заобилазимо са источне стране пирамиду и улазимо у шуму. А тамо – остаци средњевековног манастира Светог Николаја. Застајемо на светом месту и молимо се да га добри људи обнове.

Онда „нападамо“ сам врх.  Неминовно се на Љубашу упада у густо растиње, само од умешности планинара и добре процене зависи да ли ће се дуже времена провести у трњу и грању или ће то бити сведено на разумну меру.

За разлику од првог одласка на Љубаш, овога пута пролазак кроз обрасли део планине не траје дуго. Сво четрнаесторо планинара то добро подноси. На врху развијамо заставе и уживамо у погледу на Знеполе, Софијско поље, Рилу, Руј, планине око Власинског језера...

За неминовни растанак са Љубашем налазимо инспирацију у потреби да не закаснимо у музеј киселог млека у селу Студен извор и музеј керамике у Бусинцима. Ипак, кисело млеко нисмо пробали, музеј су затворили, не дочекавши нас.

Бусински керамичари, пак, показаше нам како се од грудвице земље настаје саксија. Обликовали су је пажљиво, с љубављу, као што се  Јабланица пробија кроз ждрело изнад села Банкја...

podeljena kuca u selu bankja levi prozor ser desni bg

 

Мирослав Докман, Ниш