Експедиција у Перуу
Успеси епских размера за град Ниш, за југ Србије, и сваког учесника понаособ из "дружине снова", исписивање историје, и незаборавно путовање на други крај света, путовање какво се дешава једном у животу, упознавање са огромном замљом каква је Перу, велика солидарност, пријатељство, емпатија и лична борба сваког из дружине - обележили су велику експедицију Зорана Павловића Паће у далеком Перуу, која се одиграла од 30.септембра до 23.октобра 2026.године.
Самом одлуком да крену пут далеког Перуа, учесници експедиције већ су се сврстали у победнике! А, јасно је, на овакве подухвате могу кренути само потпуно остварене особе. Четрнаесторо јунака били су: Сара Стануловић, Марта Почуча, Весна Топалов, Мирослав Вајда, Невенка Михајловић, Љиљана Станковић, Даниела Ђорђевић, Драган Ђорђевић, Зоран Николов, Љубиша Стојановић, Ненад Стојановић, Мирослав Докман, Вукашин Павловић и Зоран Павловић Паћа.
Главни спортски циљ и изазов експедиције био је успон на врх Чачани (6075 м), вулакански врх у околини града Арекипа, у јужном делу Перуа! Седморо из дружине у томе је и успело, после надљудских напора и великих одрицања. Питамо се после свега, ако се врх Чачани сматра за успон најмање захтевним врхом, а вишим од 6000 метара - како ли тек изгледа успон на врхове осредње захтевности, или захтевне, а више од 6000 метара? Очигледно, за нашу, ипак комформистичку дружину, врх Чачани је максимум могућности, можда чак и изван границе могућности - али, и више него довољно, да се остави траг у историји, за сва времена, да се наша дружина уврсти у бесмртне спортисте и амбасадоре Ниша, југа Србије и Штипа у Северној Македонији (одакле је јунак Зоран Николов).
Први сусрет са Перуом дружина је доживела у главном граду Лими, где је боравила прва два дана, и то у средишњем делу Лиме, који обилује бројним културно-историјским споменицима. Уследио је, онда, и одлазак авионом до града Куско, некадашње престонице царства Инка. Овде се дружина сусрела и са првим здравственим проблемима, зато што се Куско налази на око 3300 метара надморске висине, и одмах су се јавили и први симптоми велике висине, не, наравно, и висинска болест. Ваљало је аклиматизовати се, и искусни Паћа, који је на овој експедицији по десети пут боравио на одредиштима у Перуу, унапред је припремио програм експедиције да слободним данима између спортских, и не само спортских активности (већ и нешто дужих и даљих обилазака знаменитости).
Први успон на неки од врхова одиграо се 5.октобра 2026.године, на врх Вајна Пикчу (2693 м). Ово је врх који се види на свакој фотографији или снимку древног града и археолошког налазшта Мачу Пикчу, једног од седам светским чуда савременог доба. Нико не може остати равнодушан пред лепотама и грандиозношћу Мачу Пикчуа, те тако и наша дружина. Од бање Агуас Калиентес, стазом кроз шуму, са много серпентина и степеника, дошла је и наша дружина за два и по сата на одредиште које је симбол Перуа и један од симбола целог света. Одатле, стрмом стазом, такође под степеништем, дружина је изашла и на Вајна Пикчу, и посматрала је Мачу Пикчу као на длану.
Наредни слободан дан искоришћен је за обилазак Куска и околине. Потом је дружина 7.октобра 2026.године, извела успон на чувену Планину дугиних боја и врх Виникунка (5037 м), одакле се најбоље види чудо природе обојено спектром од седам боја. Овај успон некима из дружине био је и први у животу преко 5000 метара.
Наредно одредиште били су град Пуно, на обали језера Титикака, и само језеро Титикака. Два дана смо провели на језеру Титикака, чија се површина налази на 3820 метара надморске висине и највише је пловно језеро на свету, и обишли првог дана, 9.октобра 2026.године, плутајућа острва Урос, да бисмо пристали на острво Амантани. Овде смо били смештени у домаћинствима Кечуа народа (Кечуа Индијанаца), који и даље живе на традиционалан, старомодан начин. Првог дана смо извели и два важна аклиматизациона успона на острву Амантани - на врхове Паћамама (4120 м) и Паћатата (4085 м). Са Паћатате смо посматрали и фантастичан залазак сунца над језером и даље у суседној Боливији.
Када се дружина пребацила из Пуна, у град Арекипа, други по величини град у Перуу (2,5 милиона становника), на око 2400 метара надморске висине, преостало је да се изведу и главни подухвати. Но, пре успона на вулканске врхове, приређен је иззлет у кањон реке Колка, између осталог и посматрање поноситих кондора у лету, у њиховом природном станишту.
У уторак, 13.октобра 2026.године, петорица из дружине: Љубиша Стојановић, Зоран Николов, Мирослав Докман, Вукашин Павловић и Зоран Павловић Паћа, извели су успон на вулканкси врх Ел Симблар (5350 м), у масиву Пичу Пичу. Ваљало је, по суровом, негостуљубивом терену, где нема нити биљака, нити животиња, већ се све састоји од ситног и крупног камења и много песка, прећи чак 1000 метара висиснке разлике на само 5 километра трасе. Овај успон неким од учесника пао је врло тешко, не само због терена, већ и због вируса који је, нажалост, ушао у нашу дружину, те су многи били више или мање прехлађени и имали дисајне проблеме. Ипак, може се рећи да је за ову петорку, успон на Ел Симблар био инвестиција за успон на Чачани.
Коначно, успон на Чачани изведен је у два дана - 14 и 15.октобра 2026.године. На овај подухват кренуло је деветоро из дружине: Невенка Михајловић, Даниела Ђорђевић, Љиљана Станковић, Ненад Стојановић, Љубиша Стојановић, Зоран Николов, Вукашин Павловић и Зоран Павловић Паћа. У четвртак, 14.октобра, дружина је три сата ходала од места докле је довежена теренским возилима, до места за камповање. Прилично је напорна била и ова деоница, због каменитог терене и ношења много ствари на леђима - опреме за камповање и воде. Ово је и безводни крај, те је свако из дружине морао да понесе и воду за личну употребу, и воду за припрему хране и чајева. За успон на Чачани, дружини су се прикључила и тројица водича из Арекипе, који су били задужени и за припрему оброка, али и за ношење вишка ствари, пре свега нашим дамама из групе.
Око 14 сати, дружина је стигла у базни камп на 5130 метара надморске висине. Шатори постављени, и у 16 сати су перуански водичи послужили ручак, супу и чај. Уследио је онда, за скоро све у дружини, психолошки изузетно тежак период. Ваљало је провести време у шаторима до поноћи. Температура је почела нагло да пада, на сваких пола сата за један степен. Основни проблем је што осим Зорана Павловића Паће, нико из дружине није навикао да борави у шатору, уз то и у пустом и негостуљубивом крају на оволикој надморској висини. Нико није могао да заспи, сви су чекали да прође време до поноћи, и тако су прилично сви и губили снагу. Свако је овде проживео неку своју личну, малу драму и на крају крајева, свако је морао појединачно да се бори са тегобама немоћи, једноличности, отуђености и неизвесности.
Иако је успон на Чачани изузетно напоран - у само 3 километра стазе савладава се чак 950 метара надморске висине - некако је дружина једва и дочекала да наступуи поноћ, да сви изађу из шатора, лагано доручкују, попију чај и крену на успон. А пре успона - због здравствених тегоба одлучују да у кампу остану, и на врх не крену, Љубиша Стојановић и Ненад Стојановић. Успон је почео у један сат иза поноћи, по јако хладном врмену, али и ведром. Управо због ведрине, и свих звезда на небу, добили смо савет да никако, ни у ком случају, не гледамо у контуре врха Чачани, да не бисмо изгубили вољу због његове недостижности, већ да искључиво гледамо испред себе, како батеријска лампа осветљава. Кретали смо се као и на свакој експедицији, ногу пред ногу, уз честе паузе. Ако би неко доживео кризу, бодрили бисмо га невербалоном комуникацијом, говором тела, мимиком, јер се на овој висини не може ни причати, због губитка снаге. Чинило се да ноћ траје вечито. Једва смо дочекали да барем почне да се раздањује, и пре изласка сунца. То се догодило на око 5600 метара надморске висине, када је група подељена на два дела: мушки део групе наставио је да води Паћа, а дамски део групе наставила су да воде тројица Перуанаца. Тада смо заправа могли да видимо колика нас тек стрмина очекује према врху. Нигде краја пута! Свима се чинило да је деоница неколико пута дужа од 3 километра, али наравно није тако, јер је одавно ова деоница премерена. Корак по корак, уз огромне напоре и још већу емпатију, обе групе су напредовале. Нарочито је до изражаја дошла изузетна помоћ перунаских водича нашим трима дамама. Некако, мушка група изашла је на Чачани у 7 сати изјутра, дакле после шест сати успона. Наше даме то су учниле један сат касније.
И, док се за мушки део дружине, некако и очекивало да се попну на Чачани, јер се ипак ради о провереним, у светским оквирима, асовима планинарства - подвиг наших дама зато долази у први план. Први пут и историји града Ниша, на један планински врх, виши од 6000 метара, изашле су у оквиру једне експедиције, чак три наше суграђанке, а овиме су инако постале тек пета, шеста и седма Нишлијка на једном оваквом врху. Невенка Михајловић, Даниела Ђорђевић и Љиљана Станковић, својим подухватом обележиле су ову експедицију и послале снажну поруку целокупној јавности, и граду Нишу, да се у животу границе које не треба да постоје - могу и обрисати! Истакнимо да је овај историјски подухват, Љиљана Станковић постигла са пуне 74 године живота!
До краја експеидиције, дружина уживала, силаском са Чачанија у камп и повратком на паркинг, одложена је планинарска опрема! Зато су пред нама били и невероватне Наска линије, које смо посматрали из авиона, затим оазу у пустињи Ика, онда смо пловили Тихим океаном од града Паракас, до Балестас острва, коначно боравили у Лими и у деловима града на обали Тихог океана. Као додатак, у повратку за Европу, успели смо да обиђемо и стари део Панама ситија.
