Триглав је парче словенске (словеначке) земље и камена, најближе небу. Триглав за Словенце светли као вечита бакља слободе, независности и самосталног постојања. Триглав је светионик западне и централне Европе, луча која Словенцима и грађанима Словеније показује и осветљава пут, усмерава ка оним вредносним и цивилизацијским тековинама према којима теже, које доживљавају свакодневно и које преносе на будуће генерације, али и на своје суседе.

Ми који смо одавно завршили гимназију, збирамо се у туј исту школу, пред крај школску годину, да видимо који је још жив, који је какво постигал у живот и да си попричамо од оној какво је било некьд. Ми тој зовемо десет године матуре и не мењамо му назив.  Ако несмо понављали разреди, мож да понављамо годишњице. Тьг се препитамо и какво смо учили кад смо ишли у школу и колко ни је тој требало у живот. Млого од тој смо позаборављали, а млого више не важи. Логично је да се сьг из географију учи друкчије, затој што ми беомо у једну  голему  државу, а њу растурише и направише помалечће државе. Из историју се учи оној што је некада било. Оној што је било пре нас било је и пре од овуј децу.

Никада се пре, било где широм Европе и света, није догодило да се „дружина снова“, на завршетку својих експедиција, овако тешког срца, сетно, тужно, растаје са пределима и људима, као што је болан растанак био са Танзанијом, Килиманџаром и нашим новим пријатељима са којима смо доживели све изазове Килиманџара, и све лепоте чудесне Танзаније. По први пут, као да нисмо желели да се одмах вратимо кућама. Била је ово најлепша експедиција у нашим животима, било је ово путовање које се доживи једном у животу.... или можда није тако?! Да ли само једном? Зашто само једном? Сада када смо загребали по површини јединстене Танзаније - поново ваља отићи у Танзанију. Hakuna matata!

Који су тој планинари?

Да ли су тој онија који живе на планину? Ма јок, тој несу планинари, тој су планинци. Они се роде на планину и там проведу цел свој век, на једну планину. Њу напуштају само кад морају и па се вртају на њину планину. Там им је и вечна кућа. Планина и' рани и облачи, на њу су и зими и лети. Уживају у све благодети, које им планина дава, али осете и како мож' да буде зими кад завеје, па не мож' да мрдну нигде из своје место. Планина је њин живот и они воле планину и носе ју у срце. 

Хоћемо – нећемо? Можемо – не можемо? Знамо – не знамо? Ово је прича о одласку на два вулкана на југу Србије. Прича је сложена, садржи дилеме, осликана је бојама неодлучности. На залутале путнике личили смо када смо дошли подно зидина Марковог калета, пред Малом реком, више Врања. Одатле се вулкани не могу још увек видети. А југ Србије, има их два, веома близу један другога. Грот и Облик...