На Сајму туризма у Нишу је увек гужва, али те године је била таква да си могао да се изгубиш између штандова као у шуми на планини. Ја сам, као члан општинског већа нашег малог места, стајао крај стола са проспектима које нико није узимао. На фотографијама – наша река, трг, дом културе. Лепо, али не довољно да неког повуче са мора или из бање.

Планинар сам, па знам како изгледа када гледаш у врх који нема стазу.

Тада је пришао тамнопути човек у плавој јакни, са рукама које су изгледале као да су навикле на метал.

„Извините“, рече он, „ви сте из општине…?“

„Јесам.“

„Продајем обојене метале и специјалне челике. Нема то везе са туризмом, али имам идеју.“

Подигао сам обрву.

„Ако је идеја као и ове брошуре, већ смо их се нагледали.“

Насмејао се кратко.

„Организујте Првенство Србије у игрању домине.“

Ћутао сам неколико секунди, као кад на планини станеш и питаш се да ли је оно напред стена или сенка.

„Домине?“

„Да.“

„Код нас?“

„Баш код вас.“

У том тренутку приђе и председник општине.

„Шта се дешава?“ пита.

Човек се окрене према њему као трговац који тачно зна тежину робе.

„Господине председниче, ваше место нема бању, нема планину, нема језеро. Али има једну предност.“

„Коју?“

„Нико вас неће оптужити да сте покварили туризам.“

Председник га погледа мрко.

„Ви се шалите?“

„Нимало. Домине су игра за коју долазе људи. Озбиљни људи. Пензионери, клубови, такмичари. Треба вам сала, столови и мало медијске буке.“

Ја сам се наслонио на сто и рекао:

„А шта ми добијамо осим буке?“

Он слегну раменима.

„Три стотине људи у хотелима. Пуни кафићи. Новине које пишу: Првенство Србије у доминама одржано у…“ — ту је изговорио име нашег места као да је већ на насловној страни.

Председник одмахну руком.

„Глупост.“

Човек се насмеши.

„Господине, ја продајем легуре никла, бакра и алатне челике. Да бих продао тону метала, понекад морам да седим са људима шест сати и причам о ничему. Научио сам једну ствар.“

„Коју?“ питам.

„Најбоље идеје увек прво звуче као глупост.“

Ћутали смо.

Негде иза нас је ди-џеј пуштао хаус музику, а људи су пролазили са кесама и мапама као планинари који траже лакши успон.

Председник погледа мене.

„Шта ти мислиш?“

Ја сам помислио на планине. На стазе које нико не види док их неко први не прође.

„Мислим“, рекох полако, „да смо до сада покушавали све што има смисла.“

Окренем се према човеку са металним рукама.

„Колико кошта то првенство?“

Он се насмеши, први пут широко.

„Мање него једна лоша туристичка кампања.“

Председник уздахну.

„Добро. Размотрићемо.“

Човек одмахне главом.

„Не разматрајте. Урадите.“

Гледали смо га неколико секунди.

А онда председник рече:

„Добро. Урадићемо.“

Човек климну главом као да је управо закључио продају.

„Видећете. Понекад је довољан један мали камен да покрене лавину.“

Касније тог дана сам изашао напоље испред хале. Ваздух је био хладан и чист, скоро планински.

Помислио сам како наше место нема врхове.

Али можда ће ускоро имати шампионе у доминама.

 

                                    Саша Драгослав Петровић, истакнути економиста, мислилац и философ, Ниш