Попут бисерне огрлице простиру се планине југоисточне Србије, лепотице, горске виле, чувари тајни из прошлости. Од Влашке планине до Дуката, једна за другом, у ванвременском окружењу чистих вода, сјајног неба, спокоја и архаичног, уздижу се планине као руком најславнијих уметника начињене. Хук планинских брзака, мирноћа језера, плодови пашњака, скоро да су еликсири вечне младости и жеље за откривањем непознатог.

Изазовно је, узбудљиво и мистично, истраживати планине где ретко ко залази, које, тако нетакнуте, вечито ишчекују намернике и авантуристе, да дођу, виде их, осете лепоту и потом представе другима какво се то благо крије, недалеко од нас, скоро пред нашим очима, да се богатство и колорит поделе са свима.

Прве санте леда, још увек недовољне величине да причине озбиљнију штету, на које је Титаник наишао негде између Гренланда и Њуфаунланда, нису биле довољно упозорење капетану да промени курс или одустане од пловидбе... Но, сабласни метални стубови и жичана ограда надомак превоја Кончето, условили су да ставим прст на чело и одустанем од успона на Бански суходол (2884м), можда и најоштрији, најсуровији, најопаснији врх Пирина.

Има тренутака који се чине да су изузети из реалног, свакидашњег света. Свако од нас може тада спознати да поседује шесто чуло, којим ће отворитзи врата нових димензија, зауставити време и схватити колико је тај један трептај ока или пар минута тек, трајни печат који ће остати урезан у срца и душе током пролазних живота. Како ће се разликовати од свега до тада проживљеног и утицаи на односе и поимања у будућности.

… а небо нам је на дохват руке, овде, на Ракитском камену и Рују, док прелазимо „најлепшу стазу на целом свету“ и исписујемо, за сва времена, још једну страницу славне историје југа Србије! Тих дана, око четвртог традиционалног међународног успона на Руј, средиште света, блесак прошлости и искра будућности среће и благостања, постали су Бабушница, село Ракита и прелепа и непоновљива планина Руј!