Кад се завршил рат сас Немци, онија што се зове Друђи светсћи, гоџа љуђи били неписмени. Нова власт тела да промени стање и да се љуђи описмене, да знају да читају и пишу. Али морало да иде све убрзано и скраћено. Малко учитељи, а пуно за описмењување. А кад се завршили тија курсеви, требало да се провери знање и да се види како знају бер да читају. Али несу сви могли да иду стално на тој описмењување. 

Поштар Тодор разнел сву пошту, што имал за тија дън, само му остало једно писмо. Дојде пред Жаркову порту, па поче да ока:

-Жарко, о Жарко, еве имам писмо за теб'!

-Ако је за порез, боље ми га немој ни даваш, одговори му Жарко.

- Ма, неје за порез, овој је писмо, рече му поштар.

- Који че мен' да писује писмо?

- Тој че си ти видиш, ја тој не знам.

Триглав је парче словенске (словеначке) земље и камена, најближе небу. Триглав за Словенце светли као вечита бакља слободе, независности и самосталног постојања. Триглав је светионик западне и централне Европе, луча која Словенцима и грађанима Словеније показује и осветљава пут, усмерава ка оним вредносним и цивилизацијским тековинама према којима теже, које доживљавају свакодневно и које преносе на будуће генерације, али и на своје суседе.

Ми који смо одавно завршили гимназију, збирамо се у туј исту школу, пред крај школску годину, да видимо који је још жив, који је какво постигал у живот и да си попричамо од оној какво је било некьд. Ми тој зовемо десет године матуре и не мењамо му назив.  Ако несмо понављали разреди, мож да понављамо годишњице. Тьг се препитамо и какво смо учили кад смо ишли у школу и колко ни је тој требало у живот. Млого од тој смо позаборављали, а млого више не важи. Логично је да се сьг из географију учи друкчије, затој што ми беомо у једну  голему  државу, а њу растурише и направише помалечће државе. Из историју се учи оној што је некада било. Оној што је било пре нас било је и пре од овуј децу.

Никада се пре, било где широм Европе и света, није догодило да се „дружина снова“, на завршетку својих експедиција, овако тешког срца, сетно, тужно, растаје са пределима и људима, као што је болан растанак био са Танзанијом, Килиманџаром и нашим новим пријатељима са којима смо доживели све изазове Килиманџара, и све лепоте чудесне Танзаније. По први пут, као да нисмо желели да се одмах вратимо кућама. Била је ово најлепша експедиција у нашим животима, било је ово путовање које се доживи једном у животу.... или можда није тако?! Да ли само једном? Зашто само једном? Сада када смо загребали по површини јединстене Танзаније - поново ваља отићи у Танзанију. Hakuna matata!