Oтац свих планина
Увек и изнова... планина којој се враћамо и сваки пут је откривамо као да смо први пут у њеном загрљају...Ртањ, величанствен, сјајан, оштар, суров, наизглед неосвојив! У чему је тајна толике привлачности Ртња, коју одаје ка путницима намерницима и планинарима, ка свима који је походе, често се питамо.
Можда је одговор у необичном положају те планинске лепотице.
Увек и изнова... планина којој се враћамо и сваки пут је откривамо као да смо први пут у њеном загрљају...Ртањ, величанствен, сјајан, оштар, суров, наизглед неосвојив!
У чему је тајна толике привлачности Ртња, коју одаје ка путницима намерницима и планинарима, ка свима који је походе, често се питамо. Можда је одговор у необичном положају те планинске лепотице.
Погледамо ли на карту, видећемо да од Ртња, који, у ствари, и не импонује, у поређењу са многим планинама Балканског полуострва, својом висином од 1565 метара, ка северу, меридијанским правцем, најпре долином Јужне, онда Велике Мораве, и даље Дунава и Тисе, све до Словачке, до масива Татри, нема планине веће надморске висине! Од Ртња до Татри углавном се простире плодна моравска и панонска равница, и онда Ртањ добија улогу светионика, куле стражарнице, тврђаве! Смештен је и тик уз једну од најважнијих саобраћајница у Европи, лако је уочљив и многи уметници, великани, војсковође и народни песници застајали су крај њега, посматрали га, освајали га, стварали гледајући ка његовој правилној пирамиди, ка највишој тачки, тик испод небеског свода! Зато и не чуди што су многе приче мистичног и мистериозног испричане о Ртњу, има и толико сведочења да су људске очи и уши виделе и чуле појаве какве наука још није објаснила. Међу планинарима - ходочасницима Ртња, јер одлазак на ово место је својеврсни планинарски хаџилук, још увек нема сведока који би описали те, међу локалним становниством примећене, летеће тањире, светлосне лопте и буку какву ни природа и човек сигурно не би могли створити.
Једна легенда о постанку Ртња каже да је ртањска пирамида настала на месту где је, некада давно, умро човек по имену Ртањ, коме је, опет, најбољи друг био човек који се звао Жељин. На месту где се са овоземаљским животом растао Жељин, ту је израсла истоимена планина. Иако је Жељин по конфигурацији сличан Ртњу, а по висини га знатно премашује, опет, можда зато што је тек једна у мору планина око њега, није планинарска Мека нити туристичка атракција као прилично изоловани Ртањ. Ипак, лепо је видети са Ртња цео масив Жељина, и обратно, са Жељина уживати у погледу на Ртањ, кога је могуће видети одасвуд, од Авале до Бесне кобиле, од Копаоника до Старе планине.
Уз све ово, ваља знати да се планинари у Србији споре око године када је, заправо, отпочело организовано планинарење у Србији: једни кажу да је први масовни успон обављен 1873. године, од стране Јулија Драскоција и групе планинара из Свилајнца, други су мишљења да је планинарство отпочело 1901. године, успоном који су инцирали Београђани, али код обадва става једно је заједничко - место где је обављен први такав успон - а то је планина Ртањ. Важно је да постоји традиција организованих одлазака на Ртањ, дуга у сваком случцају висе од једног века, а да и не говоримо о планинарима и скупљачима биља који сами одлазе на ову предивну планину, преко целе године.
Сваки планинар, зато, када се упути ка Ртњу, уписује своје име у блиставу историју и традицију планинарства. Са Ртњем је све отпочело, да би данас на свих стотинак планина у Србији имали, негде ређе, негде стално, планинарске акције и походе.
Учесници божићног успона на Ртањ, одржаног десетог јануара двехиљадедевете године, имали су, за разлику од оних који су одлучили да остану код својих кућа, уз сва остала задовољства, и једно уживање приде: коначно су, после две-три недеље хладног, тмурног времена, сатима и сатима боравили на сунцу. И све до доласка у подножје планине ништа није одавало да ће дан бити ведар и сунчан. Пролазећи кроз завејана и залеђена села, било је најзанимљивије гледати децу, како, седећи у загрејаним собама у кућама крај пута, знатижељно посматрају планинаре, све приљубећи своје носиће уз прозорска стакла. Само још мало, да сви прођу, мисле вероватно ова деца, па да изађу и санкају се.
Пењући се ка врху Шиљак, изнад кога је, за ову прилику, небо било кристално јасно, плаво као изнад мора, могло се видети колико су ниско облаци широм Србије, како су прекрили све градове, па онда и не чуди што је на нижим надморским висинама данима уназад темрература нижа него на планинским падинама. Планинари који су ка Шиљку исли јужном, осунчаном страном, имали су прилику да виде највише врхове неких планина, и то оних виших: Старе планине, Копаоника, Суве планине, и то како израњају из непрегледне белине облака, као што Афродита израња из пене морских таласа.
Да смо први пут дошли на ово подручје, можда би помислили како је месту Сврљишких планина, Девице, Озрена, Радана, Кукавице, Видојевице и Пасјаче непрегледна равница, јер се, једноставно, те ниже планине нису могле видети. На неким местима, већ на падинама пирамиде, недалеко од Шиљка, могли смо себи да приуштимо још једно задовољство: лежање на сувој и топлој трави! Али, сурови Ртањ, да би био то што јесте, сву суровост показао је на својој највишој тачки. Поларна хладноћа и налети олујног ветра дочекали су планинаре на врху Шиљак. Остаци маузолеја Јулијуса Минха били су прекривени дебелим слојем леда, па се врло брзо морало стотинак метара доле, у топлу заветрину.
Планинари који су ходали северном страном планине, као и увек, приуштили су себи мешавину узбуђења које производи ход по стрмом и неприступачном, снегом завејаном терену, и лепоте погледа са природних видиковаца ка Црноречкој котлини и даље на север. Заједничко спуштање до насеља Ртањ, познатом стазом кроз шуму, побудило је међу планинарима малу сету, јер колико је било лепо боравити на сунцу при успону, сада је, кроз ову хладну и залеђену шуму, поново враћен осећај реалности да ће се на сунчање, лешкарење на трави и топле дане још подоста причекати.
Планинари из Ниша на повратку кућама, можда су и осетили мистичност овог подручја. Два аутобуса су се заглавила на ледом покривеном путу, а многи су помислили, како, у ствари, то Ртањ своје драге пријатеље никако не жели да пусти од њега, и као да хоће да дружење и даље потраје.
Мирослав Докман, Ниш