Имамо један планински врх на југу Србије, који је осам месеци годишње под снегом, а три стотине дана окован маглом. Намерници из далека, посустаће и одустаће од жеље да се попну на њега, јер око овог врха честе су олује и ветрови. И његова удаљеност од главних праваца тешко да ће привући било кога сем оних који су изистински заљубљени у планинску ниску бисера југоисточне Србије...

Када у оно мало доба током године нема магле, задивљујуће је шта са ове тачке можемо унаоколо видети, и докле. Опет, за нас јужњаке, ма како суров и негостољубив био, врх о коме говоримо има посебно место у нашим срцима, и до њега ћемо се пробити макар нас ветар померао са стазе, чак и обарао у снег или по леденим плочама. Врх је то, који ће нас повезати са, ваздушном линијом, оближњима Рилом и Пирином на истоку, са Шар-планином и нашим Косовом и Метохијом на западу, те остатком Србије на северу. Врх је то, који је, према висини, првенац југа Србије, кров чије ћемо црепове увек обнављати, па нека их и сви ветрови пре тога однесу.

То је наша Бесна кобила! Највиши врх истоимене планине, висок 1923 метра.

Баке и деке на југу Србије, када год желе да унучићима објасне шта јзначи нешто велико, колике су границе, и, шта их кроз живот очекује, имају обичај да их „плаше“ Бесном кобилом. А она је толико велика да се све оно што је лако и достижно на њеним обронцима завршава, и огромна је и бесна да треба живот проживети да би се укротила, обуздала и спознала, и да се свет отвара када се на њу попне и са ње даље продужава.

И не само велика, висока, моћна, већ и – далека! Чињеница да је планина Бесна кобила удаљена од свих иоле важнијих праваца, ствара тај утисак негостољубивости, суровости, страха. Слабо насељено подручје између Врања и Босилеграда, са раштрканим селима, вековима неповезаних са моравском долином, далеко и од путева што воде ка Софији и Ћустендилу. Да не беше руских инжењера, прогнаних из своје отаџбине од стране „револуционара ослободиоца“, ни до дан данас не би се било ко нашао да пробије какав-такав пут преко Бесне кобиле.

Пут, макадамски, саграђен 1919.године, у непромењивом облику постоји и данас, и током пар месеци годишње, када нема снега или дубоког блата на Бесној кобили, њиме се може проћи. Све пре и после тога, становници Босилеграда и села на крајњем југоистоку Србије, биће вечност читаву удаљени од средишта округа Врања, и за све потрепштине одлазиће у Бугарску, у Ћустендил.

Сурова је и легенда о имену планине и села у њеном подножју, где се из правца Врања, и завршава асфалтни пут који даље одлази трасом „руског пута“ ка Босилеграду. То је село Крива Феја, на југу Србије такође синоним за удаљеност. Пре њега, наилази се и на село Несврта, чији назив нас упозорава да ту ретко ко и када свраћа, односно „не сврћа“.

Дакле, једном давно, у доба османлијске владавине, девојка Феја узјахала је, надомак највишег врха планине, дивљу кобилу. Ова се толико узбудила, да девојка никако није могла да је укроти и поче тако кобила да носи чобаницу низ планину, све док код првих кућа јадна девојка није пала са леђа кобиле, и од тог пада остала хрома на једну ногу. Зато се планина зове Бесна кобила, а највеће село на њеним падинама – Крива Феја.

Из атара Криве Феје (1200 м) може отпочети успон на Бесну кобилу. Када нема снега, ветра или магле, то и неће бити превише тешко, можда би напорније и неудобније било само путовање до Криве Феје.

Са „руског пута“ треба после три километра од села, скренути ка планинарском дому, који се налази на висини од 1440 метара. Од дома, такорећи једиим шумским путем, потребно је још 5-6 километара прећи до највише тачке планине. Успут се пењемо и на врх Мусуљ (1777 м), после кога следи завршни успон на Бесну кобилу. Врх је удаљен стотинак метара од објекта и великих телевизијских антена, што се све, по ведром времену, лако уочава и са стазе, и са врха Мусуљ.

Под самим врхом, на југоисточној страни, уочава се и рудник олова и цинка Грот.

Пошто ови идеални услови за успон на Бесну кобилу ретко када дочекују планинаре, много пута треба рачунати на дубок снег, јаке ветрове, хладноћу, снежне олује и мећаву.

 

Тада ће се поменутих 5-6 километара пута претворити у кретање корак по корак, или „два корака напред – један корак назад“. И најснажнији тада ће бити одбацивани уназад под налетима ветрова олујне јачине.

По изласку из шуме, на успону на Мусуљ, снежни ковитлац створиће приказу белине, и учиниће се као да ниједне друге боје на планини нема. Зна та белина да буде непријатна, да оптерети планинара, да му створи осећај као да је пред њим пут од десетине и десетине километара, а не једва пар њих.

Сваким наредним кораком, ветар је све јачи. На врху Мусуљ јачи него на изласку из шуме, а ка Бесној кобили толико снажан да улази у човека, пробијајући му сву одећу и кости.

Срећом, па су запослени у антенском центру на врху, за зимско сналажење, поставили огромне дрвене стубове, и тако обележили стазу од планинарског дома до врха.

За кретање по снегу, они једино могу користити специјано возило са гусеницама. Они који пешице крену ка врху, или са врха, више него двоструко времена, и изузетну снагу, мораће да издвоје не би ли испунили свој циљ.

Ипак, када се једном нађемо на једном таквом месту, бар за тренутак, заборавићемо и све тешкоће и добићемо додатну силину да одолимо свим искушењима.

Таква је наша Бесна кобила, коју неизмерно волимо и поштујемо. Тек на тренутке лепа и приступачна, много чешће тешка и слабо достижна. Пут ка њој изгледа као пут јужњачког човека ка срећи и благостању, сав далек и слабо достижан, где оно што изгледа као врх почиње да се удаљава од нас, чим му се барем на пристојну раздаљину приближимо.                         

Мирослав Докман, Ниш