... И најдивније планинарење, чији се прави приказ тешко може одсликати у редовима који следе.

Такав излив најдивнијих осећања може се доживети само на том маленом, зеленом кутку југоисточне Србије и западне Бугарске. Ма зашто уопште да омеђавамо тај рај на земљи, поготово ми, планинарски заљубљеници и авантиристи, браћа и сестре, чувари појма лепог, здравог...вечног (а не тренутног)?

Тврдња из наслова можда је у почетку изгледала као претерано усхићење једног човека. Мало ко је знао за то подручје. Ишли смо у истаживања. Пар нас је одлазио у то подручје, онда све више и више планинара. Сада цео Балкан зна о каквој светињи говоримо, када кажемо: Ракитски камен – Руј! И то је скраћена верзија назива стазе. Потпуније је рећи: село Ракита – врх Ракитски камен или Ветрен, како га народ лужничког краја понекад назива(1456 м) – врх Руј (1706 м) – село Вучји дел – село Ракита. Ово све за планинаре из Ниша и околине. Наши бугарски пријатељи, кренуће од Трнског ждрела или села Ломница, или села Забел, ка врху Руј!

Ниш и Софија ће се сусрести на врху Руја. На акцији у којој ће се, колико год да је лепа, можда и најлепша, уз сву радост појавити и зрно туге. Зашто? Можда зато што после дугог дружења, приче и весеља на врху Руја, мора доћи до, макар привременог, раздвајања планинарских дружина из два царска града, два древна културна и историјска бастиона. Можда и зато што када у повратку напустимо атар села Вучји дел, знамо да је до повратка у свакодневни живот, до наших возила у Ракити остао још само који минут.

Врхови Ракитски камен и Руј веома се разликују. Два антипода Руј планине. Ракитски камен се увек различито приказује људском оку, зависно одакле га посматра. Тако ће из Бабушнице и околине, он изгледати као оштар, огољени шиљак, скоро неприступачан, сиве боје. Приђемо ли мало ближе, боја ће се променити у зелену, а оштрина врха ће се ублажити. А када дођемо на домак врха, када дође време да широку планинарску стазу напустимо не би ли се и попели на Ракитски камен, онда нам се врх учини стрм, обрастао и опасан, кога од домашаја људи штити прави правцати зид обрастао травом. Права литица...Из Бугарске, из Трнског ждрела, Ракитски камен чини се као да је застрашујућа стена која тера од себе и помисао да се освоји. Опет, из села Ломница, на овом врху уочавамо чак и нешто дрвећа!

Врх Руј, са сваке стране изгледа исто: обло, пространо, високо. Бескрајни пашњак испод небеског свода!

Лепоту стазе од Раките ка небу, и назад, чини њена разноврсност. Планинари се окупљају преко пута прилично оронуле некадашње управне зграде рудника каменог угља. Поприлично опустео крај, од двадесетих до шездесетих година прошлог века био је један од богатијих делова Србије, захваљујући вађењу руде, која је по квалитету била друга у Европи. Путем којим долазимо до Раките, или пролазимо кроз кањон реке Јерме код Поганова, некада је ишла пруга уског колосека, за превоз руде. Веле мештани, рудник је затворен када је имао сасвим довољно рудне залихе за још пар деценија! Судбина југа Србије...

На самом почетку успона, крај школе у Ракити, прелазимо Ракитску реку, преко дрвеног мостића.

Улазимо у густу листопадну шуму. Столетна стабла биће нас сунцобран тог 19.јуна 2011.године.

За неке од нас један у низу долазака у овај крај. Ми, искуснији, водимо оне који су по први пут на стази коју смо толико хвалили и славили. Овај планнарски подухват један је од најзначајнијих у нашим животима. Са нама је велики број Нишлија и Бабушничана. Одавно тако масовна планинарска акција није изведена. А све треба до танчина уклопити да би се одиграо и сусрет са нашим бугарским пријатељима на врху Руј!

Сећања навиру на сваком кораку. Ми, водичи, стазу познајемо као свој дом. А није одувек тако било. Први одлазак на врх Руј, из Раките преко Вучјег дела. Непотребно скретање са широког пута и верање уз урасле литице уз граничну линију. У повратку – сишли смо ка Вучјем делу широким макадамским путем. Уцртали смо га у наше визије, и убудуће ћемо га користити. Онда смо почели да откривамо магију Ракитског камена и гребена што од њега води ка Рују. На крају све то заокружили са поласком и доласком у Ракиту.

Први одмор је на изласку из шуме. Долазимо до ливаде и старе појате. Паралелно са нама, на западу, пружа се вазда зелени масив Таламбас планине. Северије, откривају се моћне Влашка и Гребен планина, које творе најлепши кањон у Србији – кањон реке Јерме. Небо је кристално јасо, сунце пржи. Ходамо по персијском тепиху зелене траве, сочне, мирисне, исконски здраве.

Поновни улазак у шуму. Хладовина, освежење. Између крошњи назиру се стене, оне преко пута Ракитског камена. Једино ми нарушавамо савршену тишину. Остајемо у шуми, али мењамо стазу. Укључујемо се на знатно ширу стазу, некада су је користиле граничне патроле. Сада скоро нико ту не пролази. Застајемо, гледамо са леве стране. Почиње успон на Ракитски камен. Погледом јдва обухватамо тај стрми одсек. Жбуње и трава на нечему што сада није, али ће за пар тренутака постати планинарска стаза. Пробијамо, се држећи одстојање. Косина је невероватна, али и наш планнарски инстинкт за одржавањем равнотеже, и жеља за освајањем врха, за наградом, је у истој равни.

На врху, мали плато крај огромног камена који означава Ракитски камен. Поглед је одавде најлепши. Можемо се уверити у варљиви изглед овог врха, зависно од тачке посматрања. За успон са бугарске стране на Ракитски камен, потребно је осредње алпинистичко знање и одлична телесна снага. Оштре стене не омогућавају пењачима било какав ослонац. Наша стрма стаза, коју смо прошли, тако је блага у поређењу са стравичним одсецима ка бугарском Знеполу. Испод врха је село Ломница. У продужетку чувене стене Трнског ждрела. Обично ждрело посматрамо низводно, са обала Јерме. Сада га посматрамо из супротне перспективе, сада је лево Рангелова, а десно Марина стена. Прича о неузвраћеној љубави остаје за сва времена. Покушавамо да чујемо хук Јерме...скоро да успевамо! Мало даље,пратимо завршетак Гребен планине и почетак Завалске планине. Атар села Банкја у Бугарској. Место где се налази невероватно Јабланишко ждрело, рај за авантуристе. Празник за очи и уши, незна се шта оставља јачи утисак: да ли оријашке стене које чине кањон, или симфонија коју Јабланица производи.

Ракитски камен је посебан и по томе што се са њега могу видети сва три кањона на малом подручју југоисточне Србије и западне Бугарске: кањон Јерме код Поганова, Трнско и Јабланишко ждрело. А умало и ослушнути...

А онда доле, ка југу, задивљујући поглед на остатак масива Руја. Сав зелен! Све до највећег врха. Бићемо ускоро и тамо, планинарска прослава се већ припрема!

Силазак на гранични пут. Појачана пажња, сваки пад може бити изузетно опасан. Безбедно се сви спуштамо на пут. Крећемо даље, опрљени сунцем на Ракитском камену, кроз дебелу хладовину ка Рују. Склад планинарских жеља и одлучних корака. Осмех уместо значки, лепа реч уместо печата у планинарским књижицама!

Пред завршни успон на Руј пролазимо ливаду на чије чари нико није остао имун. Најзеленија од свих ливада, мирисна. Узбуђени откуцаји срца, тај показатељ планинарске среће,чују се код свих, без обзира јесу ли први пут на Рују или су се већ одомаћили. Поскакујемо на мекој трави. Преко пута село Вучји дел, раштркано са својим махалама на више нивоа.

Наилазимо на извор воде. Јако је слаб, али стрпљења не недостаје. Свако је напунио своју боцу, малтене кап по кап. Прилика је то и за последњи одмор пред савладавање огромног куполиког пашњака, на чијем врху нас већ очекују пријатељи из Бугарске.

Топлота је несносна, али наша жеља пркоси свему. Неко је давно, у намери да обележи врх Руја, поставио ознаку на погрешном месту, неких стотинак метара од правог врха и нешто ниже. Прави врх је на самој државној граници, а ту су предусретљиви бугарски планлинари још далеке 1921.године поставили праву ознаку. Или је можда Руј одувек био тако привлачан, да неко није могао да одоли, а да по њему не посеје ознаке.

Испод врха се може јасно уочити планинарски дом у атару села Туроковци. Пријатно место за смештај, али од њега освајање Руја ни изблиза није тако занимљиво и узбудљиво као из Раките. Једноставно, преблилзу је врха.

Мало даље пуца поглед на Знеполе. Подручје вредних рудара и керамичара. Једино кроз Знеполе Јерма тече колико – толико мирно. Низводно од Знепола и Трна налазе се ждрела и кањони.

И крајње на хоризонту, једна плавичаста трака... То је Власинско језеро.

 

На самом врху Руја, нестрпљиво нас очекују бугарски планинари. Трчимо једни ка другима, пљуште пољупци и срдачни загрљаји. Са некима се познајемо од раније, оне друге сада упознајемо.

Сузе радоснице браће и сестара на Рују! Нас четрдесетак, тога дана освојило је читав свет, не само Руј планину! Најсрећнији људи на свету на најлепшем месту на свету! Размењујемо највредије поклоне – наше осмехе. Билоје ту и ђаконија домаће радиности, да се, као чувари традиције, и пријатељи и на овај начин упознају. Наздрављамо софијском мастиком и нишком шљивом. За поновна окупљања. Ко зна, можда се убрзо сретнемо на још каквом лепом, скривеном месту.

Крећу и планинарске приче. Ко је где ишао, шта је освајао, шта предстоји. Прави самит балканских метропола, боље изасланике нису могли да одаберу. Сви међу својима.

Одлажемо растанак до крајњих граница. Привремено, свако ће на своју страну. Ми, назад ка Вучјем делу и Ракити. Лагана шетња у сумрак. Поносни смо... О овоме ће се дуго причати, а овај поход и поновити. Постаће традиција, то смо се договорили. Ма где током године ишли, у какве се авантуре упуштали, бакља пријатељства, барем једном годишење, сијаће на Ракитском камену и Рују!

Освајачима ових врхова, морамо се захвалити што постоје и што оплемењују наше животе пријатељством и радошћу.

Мирослав Докман, Ниш