У омоту чоколаде

Из много разлога, због његове висине, облика, положаја и саме симболике, Триглав је био примарни циљ мини алпске експедиције Зорана Павловића Паће у Словенији. И заиста, Триглав је врх који никога не може оставити равнодушним. Они који се на њега попну, схватиће да су учинили нешто заиста велико. Они који посустану, још више ће се дивити снази алпског трозупца. О Присојнику скоро реч да нисмо проговорили. На њега смо се попели као на сасвим непознати врх. Присојник је подједнако леп као Триглав, а за успон још и тежи. Зато ћемо наш тродневни боравак у Словенији памтити по савршеном споју очекиваног са Триглава и неочекиваног са Присојника... и једва чекати повратак на „сунчану страну Алпа“. 

Триглав (2864 м), највиши врх Јулијских Алпа и Словеније, највиши и у бившој држави, за многе од нас који га до овог одласка под Паћиним вођством никада нисмо походили, био је увертира за бављење планинарењем. Још у основној школи учили су нас о симболици Триглава за бившу државу, о лепотама целокупног крајолика, о Вршичу као највишем друмском превоју, о горским очима Триглавским језерима, о слапу Саве, Бледском језеру, Бохињском језеру, о реци Сочи, смарагдне боје... Тада смо можда били сувише мали да спознамо зашто Словенци сваки слободан тренутак користе да оду у природу, да се пењу на планине, а планине у Словенији су потпуно различите од оних у Србији. Јер, на осунчаним Алпима, врхови, превоји и језера се непрестано смењују, а супротности плавог неба, оштрих стена, снега, леда и бистре воде – савршено се уклапају!

IMG 4571

Читајући из уџбеника о Триглаву, гледајући фотографије, разгледнице...нешто би нас нагнало да раширимо географску карту и да потражимо тај северозападни део Словеније, да прстом прелазимо преко Јулијских Алпа. Да маштамо – да се једног дана заиста и попнемо на тај врх. И да заволимо планине, да створимо потребу да их походимо... Долине изнад којих се уздижу огромни алпски врхови, укус чоколада са алпским млеком...укус детињства...

Две недеље пре нашег доласка, на Јулијским Алпима пао је први снег у јесење/зимској сезони 2017/2018.године. Календарски је још увек било лето, средина септембра, али је на северној страни Триглава, чувена Томиншкова пот, најтежа стаза за прилаз дому на Кредарици, била потпуно прекривена снегом и ледом. Паћа је зато одлучио да своју дружину одведе на јужну Триглавску страну, у долину Крма. Успон на Триглав подсећа доста на успоне на врхове Проклетија, јер се ка врховима полази из долина, које су усечене између стеновитих врхова. Пошто су врхови Јулијских Алпа знатно виши од проклетијских, то је и висинска разлика коју ваља савладати у Словенији израженија.

У Паћиној дружини је петнаесторо планинара, петоро искусних алпиниста и нас десеторо са ипак мање искуства и интересовања у овој области. Паћа је извршио, као и увек, селекцију учесника и убеђен је да ће се свако од нас попети на Триглав...и на Присојник, наравно! На Триглаву ћемо славити и рођендан нашег пријатеља Антона Тонија Опрешника из Граца, Аустријанца словеначког порекла, човека изузетне ведрине и пребогатог животног и пословног искуства. Само, треба доћи до Триглава, а пут до њега није нимало лак...

                                                          ***

Иза нас је бесана ноћ, коју смо провели на друмовима од југа Србије до северозапада Словеније. Како би све било лепше и удобније да постоји авио линија за планинаре...или да овим пределима језди воз „планинарски шинкансен“, па да за два сата будемо у долини Крма....Овако, оштар алпски ваздух у долини Крма разбудио нас је. Успон на Триглав трајаће два дана. Првог дана пењаћемо се из Крме, са 800 метара надморске висине, до дома на Кредарици, на 2500 метара надморске висине. Носимо мање ранчеве, максимално смо економични, али свако поседује све оно што му треба за дводневни боравак у планини. Алпинистичка опрема првог дана неће бити потребна, те су кацига, појас, прусици, карабинери и дерезе сада у ранцу или на њему.

IMG 4456

Чини се бескрајном стаза која нас води у више делове Јулијских Алпа. Триглав је заклоњен другим стенама и врховима, а наша дружина полако вијуга и постепено се пење из Крме. Све је овде нестварно лепо, ван простора, ванвременски, надилази ону машту из нашег детињства. И сваким кораком, отварају се нови видици и настају нова маштања. Стена и небо. Резак ваздух. Жубор извора. Радост планинара. У даљини дивокозе. Омот чоколаде. Деца су се пробудила...

Више и не осећамо умор. Желимо да уживамо у сваком тренутку. Први снег на јужној триглавској страни дочекао нас је тек на 2200 м надморске висине. Знамо да смо близу дома. Тада се догађа први сусрет, први поглед! Као у позоришту, када се мењају кулисе, један облак, испред нас, у знак добродошлице и поштовања, уклонио се са нашег пута. И открива нам трозубац, бескрајно висок и стрм. Зар ћемо се по овим литицама верати сутра ујутру? Са великим задовољством!

IMG 4497

Тик испод триглавске стене, изграђен је планинарски дом на Кредарици. Много сунца и ветра у овом подручју, предузимљиви Словенци искористили су за снабдевање дома енергијом. Поред дома су мале ветрењаче, а на крову дома су соларни панели. У дому, све врви од планинара из Словеније, Италије, Аустрије, Немачке и Пољске.

IMG 4501

Неки се враћају са Триглава, други ће ићи сутрадан. У дому има свега од хране и пића, а јака и бесплатна интернет веза је прилика да представимо „пролазно време“ на крају првог дана боравка у Словенији. Паћа проверава опрему свих чланова своје дружине, јер сваки чвор, сваки карабинер, мора бити на свом месту и адекватно подешен. Опасна и сурова триглавска стена не прашта немар и неспремност. До одласка на починак, стижемо чак и да започнемо прославу рођендана нашег Тонија, да направимо увод у велико славље, које ће се, сви верујемо, одиграти тик поред чувеног Аљажевог столпа, на самом врху Триглав. Лагано смо потом утонули у снове, који ће нас лагано наредног јутра поново увести испод омота чоколаде...

Треба доживети излазак сунца на Јулијским Алпима! Пламен са истока, најпре ће осветлети алпске врхове, којих, како се светлост пробија, има све више и више. Са платоа испред Кредарице, човек ће упити сво то страхопоштовање према Алпима, силини коју одају. На десетине, стотине планинских врхова, позивају нас окупани првим сунцем. Жарка светлост потом силази у долине, које изгледају као препуне лампиона. На крају гледамо према триглавској стени. Одмах крај дома, на дохват руке је Мали Триглав, а иза њега и Велики Триглав. Сунцем обасјана триглавска стена заруменела се, као да гори, у ово рано јутро. Шаренило је посвуда по њој: камен – „љути крш“, сипар, снег и лед, смењују се. Небо је савршено плаве боје. Стена се из правца Кредарице чини неосвојива, али таман када се тако нешто помисли, уочавају се планинари како се храбро пењу ка Триглаву, пркосећи законима гравитације, на ужету чијих пар педаља чува животе свих њих који су кренули да дотакну небо, на трозупцу који симболизује постојање Словеније и Словенаца.

Било је веома хладно када смо кренули са Кредарице. Као да смо усред зиме. Од Кредарице се десетак минута спуштамо у мању долину између Малог Триглава и платоа где се налази планинарски дом. Долазимо у само подножје триглавске стене и стављамо дерезе. Правац којим ћемо се пењати потпуно је усправан и у великом делу залеђен. И опет изгледа као да овде ни дивокозе не могу да се попну, а камоли људи. Верујемо и знамо, да ћемо за који сат бити горе, да ћемо се попети уз ове зидине.

IMG 4537

Све се одвија полако и сигурно, као и на сваком подухвату који предводи Паћа. Нема разлике између оних планинара који имају алпинистичко искуство, у односу на оне који немају. „Клик-клак“, бескрајно много пута качимо и откачињемо по два своја карабинера за сајлу. Наши искусни алпинисти довољно су мудри да знају да на оваквим правцима журбе нема. Они који нису превише често користили алпинистичку опрему, нити покушавају да буду као они који то раде целог живота, нити дозвољавају да их обузме паника. На челу дружине је Паћа, и све је пажљиво прорачунато. Сваки корак на овом алпинистичком смеру, сваки секунд у триглавској стени, сваки кликтај карабинера. Све се ради са мером, и све тако настаје и нестаје, попут Хераклитове ватре. Додуше, хоће колена да заиграју од страха, хоће тело да затрепери када погледамо иза нас – одакле смо дошли, и испод нас – колико смо се попели. На једном делу, који је још стрмији од ионако стрмог прилаза Малом Триглаву, Паћа поставља уже. Задихани од напора и узбуђења, прелазимо и овај вертикални део, који би био знатно теже савладан да није ужета.

IMG 4551

Остало је још само пар десетина корака до Малог Триглава, али Паћин и наш приступ је исти као када смо пошли од Кредарице: сваки корак овде може бити и последњи корак! Зато нема места еуфорији, опуштању. Као и до сада, кликћемо по сајлама и као најбољи шахисти, предвиђамо двадесетак потеза унапред!

IMG 4555

Мали Триглав (2725 м) је импозантан алпски врх, али на њему нема никаквог обележја. Једини, и то непремостиви недостатак овог врха је што је тек успутна станица до Великог Триглава, и на њему се планинари не задржвају предуго. А опет, нико се неће цео дан пењати из триглавских долина, преноћити на Кредарици, да би се попео само до Малог Триглава.

IMG 4568

И тако ће један овакав врх, оштар, виши и оштрији од многих у овом делу Европе, остати на периферији сећања свих оних који походе Велики Триглав. А словеначки трозубац, са Малог Триглава се види најбоље. Постојан, снажан, стамен. Најближе сунцу од свих словеначких врхова, исијава сунцем обасјан, стене зраче, а снег је још више бео. Аљажев столп је испред нас. Већ је и много планинара на Триглаву, оних који нису ни сачекали да сване дан, већ су у задњим трзајевима ноћи, уз помоћ батеријских лампи, кренули на кров Словеније.

Са Малог Триглава најпре се морамо прилично спустити. Никоме се ово не допада, губитак висине, али другог приступног пута ка Великом Триглаву нема. Таман смо са Малог Триглава посматрали наш коначни циљ, са све људима и Аљажевим столпом на њему – да би испод Малог Триглава последња триглавска стене све то заклонила. Све је враћено на почетак, као када смо пошли од Кредарице. Само једна стенчуга, један вертикални бескрајни камени зид био је испред нас. Већ нас је и снага напуштала. У условима када нема много планинара на овом правцу, што је заиста редак случај, од Кредарице до Великог Тригалава може се изаћи за сат и по времена пењања. Ми смо се пењали у суботу ујутру, последњег викенда када је још био отворен дом на Кредарици, пре дуге зимске паузе. Вероватно из тих разлога на стотине планинара пење се на Триглав. Гужва на смеровима је огромна, стрпљење још и веће. Ми смо скоро три часа на триглавском успону. Кликтање карабинера постали су откуцаји срца. Некако савладавамо зид, за који смо убеђени да је последи у низу. И јесте тако! Остало је тридесетак метара до Триглава.

100450800

Чујемо радосне усклике планинара који излазе до Аљажевог столпа. Више нема умора, неизвесности. Уместо на сајле, сада карабинере качимо на појасеве и ранчеве, одлажемо их за извесно време. Јер, време је за радост! За многе давнаши сан, за нашег Тонија Опрешника и јединствени тренутак у животу. Само сада ће имати равно педесет година живота и свој рођендан дочекује на Триглаву. Словеначки планинари импресионирани су нашом одлучношћу, нашим успехом, и зачуђени радошћу која избија из свакога. Још и рођендан славимо! Сви смо се попели на Триглав, јер како другачије и да буде када успон предводи Зоран Павловић Паћа! Алпинисти су на планинаре и високогрце пренели своју љубав и страст према њиховој дисциплини, а ми остали смо наше пријатеље алпинисте позвали да посете планине јужне Србије и уживају у нашем стваралаштву.

IMG 4585

Један од првих ентузијаста у словеначком планинарству и алпинизму био је Јакоб Аљаж, свештеник, страствени планинар, композитор. У 19. и 20. веку Аљаж је трасирао бројне стазе и алпинистиче смерове уздуж и попреко Јулијских Алпа. Аљаж је пројектовао металну кулу, која је поствљена на Триглаву 1895.године. „Аљажев столп“ тако је симбол симбола – Триглав, по коме се Словенија препознаје у свету, препознатиљив је додатно и по „Аљажевом столпу“!

Паћа је био дарежљив и на хладном и осунчаном Триглаву дао нам је одмор од читавих пола сата. Сваки секунд ћемо памтити! Невероватни призори људи који пристижу на Триглав, и погледи на Алпе свуда унаоколо, све до Гросглокнера у Аустрији. Од врхова у Словенији, позивницу за нови долазак у ову чудесну земљу, шаљу Гринтавец, Шкрлатица, Мангарт, Шпик, Јаловец, Канин, Понца...

Са Великог Триглава вратили смо се на Мали, а затим ка долини Крма запловили другим водама. Преко планинарског дома Планика и даље у долину. За разлику од јучерашњег приласка, сада смо дуже времена могли да посматрамо трозуби Триглав. Како смо силазили ка Крми, тако је дан постајао све топлији, а поглед на осунчани Триглав и спознаја да смо били на том месту велике изузетности, само су нам додатно уливали снагу.

А снага нам је итекако била потребна за наредни дан, јер успон на Присојник је захтевнији од успона на Триглав, ма како то необично звучало. Присојник, пак, скоро и да не помињемо. Јер, пре њега, ваља се поздравити са Тонијем и од његове породице примити дарове који ће нам доста помоћи сутрадан. Из Граца су нам стигли сендвичи и колачи, довољни не за нас петнаесторо, него за барем педесеторо планинара!

Уз здравицу са Тонијем, и његово обећање да ће ускоро посетити српске планине, одлазимо пут Крањске Горе, а онда се пењемо на чувени превој Вршич. Најближа веза између долине Саве и Соче, између Црноморског и Јадранског слива, превој са 24 оштре серпентине које воде до његове највише тачке од 1611 метара, у себи спаја све што један живот може са собом донети. И лепу природу, нетакнуту, и тужну причу о непотребности, узалудности ратовања. У долини Соче одиграла се једна од најтежих битака у првом светском рату, толико потресна и са толико недужних жртава да је о њој писао и велики Ернест Хемингвеј у роману „Збогом оружје“.

Ноћ проводимо у планинској кући на Вршичу, уз  крањске кобасице и непастеризовано пиво. Треба и одспавати, али радост због великог успеха са Триглава растерује сан. Растерује и бриге и невоље. Сутрашњи дан биће још и тежи, јер се треба попети на сурови Присојник, онда спусити на Вршич и дуго, предуго путовати до наших кућа...

                                                               ***

На Вршич излазимо по мраку, а магла је обавила и долине Саве и Соче. Потпуна је тишина, спокој. Нико да прође превојем...Одмах навлачимо појасеве и крећемо ка Присојнику. До Присојника, који се назива и „осунчаним врхом“, може се стићи са више или мање верања, али стене се не могу избећи. Чак је и лакши прилаз Присојнику тежи од успона на Триглав. Паћа се опредељује да своју дружину поведе „словеначком стазом“, да на лакши начин изађемо на оштрицу ножа на 2541 метара надморске висине.

IMG 4633

Онај најтежи прилаз је и најатраквнији, јер води преко чувеног „окна Присојника“, путем као из средишта земље, када се из долине стрмо пење у узаном пролазу између стена, а онда кроз огромну рупу изађе на плато таман толико широк да неколико планинара може стати и одморити се пар тренутака. Унутар окна природа је у стени обликовала и лик девојке, коју Словенци називају „Ајдовска деклица“.

IMG 4625

Наша стаза или смер је дугачак, са неколико успона, силазака и „лажних врхова“. Од магле не можемо видети где се заправо налази Присојник. И да није магле, можда га не би уочили. Јер, на путу ка Присојнику, најпре се од Вршича пењемо по стази засутој ситним камењем и сипаром. Потом се спуштамо у мању долину. Онда се опет пењемо, ка превојима и видиковцима. Коначно, магла се разилази и тада застајемо да се дивимо погледу на Мангарт, врх на граници Словеније и Италије. Својим оштрицама, попут двозупца, подсетио нас је на Митикас на Олимпу. Паћа нам преноси своје утиске са његовог похода на Мангарт. Један је од најтежих врхова за пењање у Словенији. Изнад свега, леп и снажан!

Савладавамо прилично дугу и стрму деоницу, све до присојничког окна. Ако погледамо у дубину рупе, не можемо видети њен крај и не можемо, а да се не запитамо, како планинари и алпинисти могу уопште изаћи из овог амбиса и колико времена и снаге им је потребно да савладају овај наизглед немогућ изазов.

Изнад окна, почиње највећи изазов и за нашу дружину. Један над другим, нижу се стеновити зидови. Ферате нас чекају, опрема је на нама, једино...што све делује бескрајно...и да, хајде да осмислимо више потеза унапред – овим смеровима ћемо се спуштати са Присојника. И опет тишину почињу да ремете звуци кликтања карабинера и дубоког и усхићеног дисања.

IMG 4636

Ваља се попети уз један зид, и можда још један – и на Присојнику смо! Не, не, далеко је Присојник. Ознаке и путокази воде нас даље, даље, више... Стене, тако моћне, које би на већини планина били највиши врхови, јер изгледом и висином то заслужују, на Јулијским Алпима, на путу ка Присојнику, тек су безимене успутне станице. Зар је могуће да ћемо се још пењати, да врх није ни на видику?

IMG 4642

И тако неколико пута... Таман се попнемо на тачку за коју мислимо да је највиша, а онда ће Присојник поново отићи ван нашег домашаја. Јуримо се са њим, играмо жмурке, овде, на литицама Јулијских Алпа. Коначно, Паћа застаје на једном узвишењу. Присојник! Кад нема сунца, мање је леп, а више страшан! Овога пута нисмо доживели врх окупан сунцем, али јесмо узбуђење, страст, изазов и опасности које доноси верање алпским стенама.

IMG 4650

У повратку ка Вршичу, огрејало је и сунце. Тек сада, погледавши уназад и навише, видели смо лепоту осунчаног Присојника, његове шиљке, оштрице, мермерни камен. Сада јасније можемо видети и амбис у који се спуштамо. Паћа нас осигурава, а додатно осигурање је и наша свест да смо постигли нешто изузетно, али да морамо сваки покрет брижљиво осмислити. Јер, ваља се поново вратити на Јулијске Алпе...много је врхова на овом малом простору! Још ће много пута ће наше жеље и снови бити обавијени омотом од чоколаде, са алпским млеком.

                                                                                                                                   Мирослав Докман, Ниш