Доња Студена - Рајац - врх Мосор (984 м) - Рајац - Доња Студена, Сува планина - 18.02.2024.

Уз мало више магле, уз мало мање доброг погледа, али једно је сигурно - све време у изванредном расположењу међу дружином - протекла је локална акција Планинарског друштва "Преслап", изведена у недељу, 18.фебруара 2024.године, на малом, али предивном делу потковичастог дела Суве планине и његовом окружењу - од села Доња Студена, преко ливаде и раскрснице Рајац, затим преко видиковца Челин камен, онда и око остатака Јелениног града, коначно и до стеновитог, најоштријег врха Суве планине - врха Мосор (984 м). Седамдесетак планинарки и планинара учествовало је на овој акцији, неки од њих и по први пут су закорачили на овај део Суве планине, и попели се на Мосор. Ако Суву планину географи називају "Алпима Србије", онда је врх Суве планине који највише личи на неки алпски врх - у ствари ни у чему се не разликује - Мосор! Са било које стране да се пењемо на Мосор, у завршници успона морамо се верати уз стене, само што је ово верање много, много захтевније ако Мосору приђемо из правца Бојаниних вода, неголи са његове западне стране, после Рајца. 

Акцију су предводили Мирослав Докман и Игор Костадинов. За сат и петнаест минута, дружина је постепено, лагано, изашла из атара Доње Студене, до раскрснице и ливаде Рајац и познате викендице на Рајцу. После дужег одмора, овде се дружина укључила на главни гребен Суве планине, на "нишку потковицу" Суве планине. Са Рајца, Мосор се чинио удаљен, оштрији него у свим описима и најавама, а онима који су први пут изашли на Рајац чинило се да се до овог врха никако не може попети. Али, није тако било. Оно што се види, јесте литица мосорске стене која се окомито спушта ка области Заплање. Наш прилаз је ипак страном која на много мању меру своди верање по стенама. Тако је дружина постепено дошла до видиковца Челин камен, онда и до чувене раскрснице у облику слова "Y". Десни крак "ипсилона" води на каменити гребен између Јелениног града и Мосора, потом и на сам врх Мосор, леви крак заобилази Мосор и излази на стазу за Соколов камен. Дружина је, наравно, отишла десним путем, и у наредној етапи морала да покаже вештине прескакања оборених стабала или провлачења испод њих, којих није било превише, али су попадала управо на планинарску стазу. Са видиковаца код Јелениног града, врх Мосор, удаљен не више од тристотинак метара одатле, није се могао видети. Штавише, видела се само белина, све је било под маглом и облацима. Део дружине одустао је од успона на Мосор, а већина је кренула овом најзахтевнијом деоницом. Узани пролаз, кулоар, за силазак са Јелениног града, био је прва опасна деоница, коју је дружина полако, стрпљиво и опрезно савладала. Други опасан део, кратак, али стрм, био је сам излазак на Мосор. Срећом, снег се отопио, и сув терен дозволио је сигурнији корак и бољу равнотежу. 

После скоро четири сата успона од Доње Студене, дружина је закорачила и на Мосор! У почетку, ништа се није могло видети са Мосора, а онда, мало по мало, облаци су се разишли и поглед је постао бољи. После дужег уживања на Мосору, дружина је морала да се спусти истом трасом. Наравно, најтежа деоница била је између Мосора и Јелениног града. Када је и ова деоница остала иза дружине, даљи силазак кроз шуму причинио је истинско задовољство. Коначно, на Рајцу, дружина је била награђена, овога пута чистим погледом на Мосор, и чак и дугом која се надвила над облашћу Заплање.