Планина Облик (1310 м) и планина Грот (1327 м) - 16.08.2026.

Сама спознаја да на југу Србије постоје вулканске, или тачније палеовулканске планине (давно угашени вулкани) довољно је инспиративна и узбудљива, а тек када се неколико пута организују и изведу успони на овакве палеовулканске купа - утисак је потпун. Тако је Планинарско друштво "Преслап", заједно и из подршку пријатеља из Врања, у недељу, 16.августа 2026.године, извело акцију на палевоулканксим планинама Облик (1310 м) и Грот (1327 м) код Врања, у непосредној близини градског језгра, свеверно од Врања. Време је било предивно, и дружина од 22-оје учесника разнородним садржајима испунила је овај дан. Прво одредиште или место сусрета нишког дела дружине са врањским делом дружине, било је археолошко налазиште и остаци тврђаве Марково кале, из друге половине 14.века. Одавде је дружина кренула ка вулканима, и у првој етапи прошла стазу за коју наши домаћини из Врања кажу да је најлепша у околини њиховог града - стазом уз Малу реку. Зеленило овде ствара микроклиму, и подједнако се ужива и у свежини, и у погледу на поток Мала река, који са Девотинском реком чини Врањску реку, а спајају се управо код Марковог калета. Дружина је из Мале реке изашла на широки пут који води од чувеног превоја Гоч, ка Гроту, Облику и селима одно Облика. Незаобилазна је и пауза у хладовини ловачке куће. Потом, дружина се упутила у правцу врха Грот, који се одлично видео и веома је близу овог главног пута. Међутим, у овом делу акције, дружина је заобишла Грот и отишла до извора Три буке, да се снабде водом и да даље крене на успон на Облик. Подручје између Грота и Облика, својеврсни је вулкански превој. Посве необична слика указала се у близини и подножју врха Облик - зелени океан папрати дочекао је дружину, што је било поприлично неуобичајено и до сада се нишки део дружине са оваквим призором на Облику није сусретао. Папрат је толико нарасла да је дружина била заклоњена унутар папрати, иако и овде, кроз папрат, води плаинарска стаза. Завршни успон на Облик је нешто напорнији, ваља се пажљиво кретати серпентинама. На врху јесмо уживали у фантастичном погледу на Врањску котлину, планине Козјак, Бесну кобилу, Варденик, на Владични Хан и Сурдулицу, али смо се поново сусрели са папрати, која је изникла и на површи око врха. Истом стазом, дружина се спустила на "вулкански превој", а онда и упутила ка Гроту. Успон на Грот изведен је са северне стране, стрм је, али кратак. Сам врх Грот је у густој шуми, није видиковац, али јесте једна од вуланских купа, што му даје посебан драж. Силазак са Грота изведен је јужном страном, опет прилично стрмом деоницом, захтевном, али је дружина испоштовала сва правила безбедног кретања и савладала и овај изазов. Нека је што више оваквих дана!