Успон на Фуџи (3776 м) - највишу планину Јапана
Оно што су чланови Планинарског друштва "Преслап" обећали градском руководству Ниша - испуњено је!
Мирослав Докман изнео је заставу града Ниша на свету јапанску планину Фуџи, и истакао је на на врху Кенгамине (3776 м), највишој тачки Фуџија и Јапана, тик крај огромног вулканског кратера!
Планинарско друштво "Преслап", његови оснивачи и водичи, увек су присутни када се исписују странице планинарске историје.
Тако је било и на овој јединственој и необичној експедицији у земљи излазећег сунца.
У организацији Планинарског клуба "Предејане" и под вођством Зорана Павловића-Паће, од 23.августа до 4.септембра 2017.године изведена је експедиција у Јапану, чији је главни циљ био успон на Фуџи (3776 м), највишу јапанску планину.
Други пут у задње три године, Паћа је успешно предводио планинаре пут земље излазећег сунца. На овогодишњој експедицији, учествовало је седморо планинара. Из Србије, то су били Зоран Павловић-Паћа, Сеад Муминовић, Беба Муминовић и Мирослав Докман. Из Црне Горе - Зехра Балић и Ивона Јочић, док је Македонију представљао Љупчо Горгиев.
Придружени члан експедиције била је Јелена Младеновић, Нишлијка која живи и ради у Јапану. Управо се Јелена и прва попела на Фуџи, у ноћи између 29 и 30.августа 2017.године, у групи са планинарима из Русије и Јапана, стазом Јошида, са севере стране Фуџија, што је и најпопуларнији приступ планини. Јелена је имала ту срећу да свој успон обави по лепом времену, те је дочекала излазак сунца на овом чудесном месту.
Паћа је, пак, због временских (не)прилика одложио првобитно време успона своје групе са 26.августа на 1.септембар. У свему овоме важно је било усагласити све термине осталих активности у Јапану, и нарочито резервације смештаја и превоза.
Тек, после обиласка Јапана, боравка у више јапанских градова, упознавања са јапанском историјом, културом и савременим достигнућима, Паћини планинари дошли су у петак, 1.септембра, у подножје Фуџија, са јужне стране, на "пету станицу", полазну тачку успона стазом Фуђиномија, где пешачење почиње на 2400 м надморске висине.
Фуџи је за Јапанце света планина. Њен облик је тако особен и тако препознатљив. На највећем јапанском острву, Хоншу, само двадесетак километара од обале Тихог океана, уздиже се вулканска планина Фуџи, правилног купастог облика, планина која нема пространство, која не иде у ширину, већ само у висину.
Планина је то која симболизује Јапан, и представља једно од најупечатљивијих места на читавој нашој планети. Сваког лета, преко 300 хиљада верника шинтоистичке религије и будистичке религије и планинара из Јапана и целог света походи планину Фуџи. На свакој од четири стране света, на падинама купе Фуџија, постоји уређена стаза за успон. Две најпопуларније стазе су Јошида на северној страни и Фуџиномија на јужној страни.
Паћини планинари пристигли су на "пету станицу" Фуџиномија стазе у петак, 1.септембра, поподневни сатима. Фуџи је био под облацима, слутило је на кишу. Паћа је своје планинаре повео Фуџиномијом нешто пре 20 часова. Мрак је одавно пао, а план је био да се иде веома споро, сигурно, са доста успутних одмора, на стази у станицама (планинарски домови и склоништа). Пар минута после изласка на Фуџиномију, почела је да пада киша, која ће, испоставити се, Паћине планинаре пратити до самог врха планине Фуџи. Целу ноћ. До оближње шесте станице (2500 м), киша се појачала.
Нас седморо, сложни, одлучни, полагано настављамо даље, осветљавајући стазу чеоним лампама, огрнути у кабанице и јакне. Стаза Фуџиномија је прилично стрма и углавном каменита. Има нешто и земље. Сво то камење, сиво и црвенкасто, и сива земља су вулканског порекла. Стаза је одлично обележена стрелицама, путоказима и флуоресцентим ознакама, које савршено рефлектују светлост када буду обасјане лампама, а иначе су постављене на стубићима које држе ограду. Овом оградом, пак, јасно је означен део за безбедно кретање у односу на део где је веома стрмо или постоји ризик од одрона вулканског камења. Натписи на јапанском и енглеском језику су прецизни и јасни, те само треба следити ознаке и кретати се у ограђеном делу.
Упркос киши, много је планинара и испред и иза нас. Кроз таму планине и кишне капи пробија се много тачкица - светлости од чеоних лампи планинара и верника.
Паћина дружина је сложна и стрпљива. У сваком тренутку и на сваком кораку осећа се огромна снага и моћ у овим тренуцима невидљиве планине Фуџи. Што због мрака, што због облака и кише, ништа се испред и изнад нас не може видети, али се висина и снага Фуџија осећа, присуство нечег тако упечатиљивог, јаког и необичног.
Киша која пада по нама чини се да је јача неголи када би нас неко шмрковима поливао. Зато у станици на 3010 метара надморске висине Паћа доноси одлуку да наше даме: Беба, Зехра и Ивона остану у станици, да одморе мало, одспавају и сачекају јутро и евентуални престанак кише. У сваком случају, и да пада киша, наше планинарке ће је лакше поднети током дана. Четровица мушкараца: Паћа, Сеад, Мирослав и Љупчо настављају даље.
На деветој станици, на висини од 3500 метара, четворица планинара праве изузетно дугу паузу,током које се окрепљуу топлим напицима. Нема потребе журити, што због одмора, тако и због непријатности које би прерани излазак на врх донео, по овако кишовитом и хладном времену.
Паћа, Сеад,Мирослав и Љупчо излазе на обод вулканског кратера, скоро на сам врх Фуџија, у 04:30 часова ујутру. Остало је још десетак минута до првог пробијања дневне светлости, а 45 минута до изласка сунца.Сада је јасно, сунце нећемо видети,али хоћемо светлост, која у оваквим условима пуно значи. Крај самог кратера изграђени су шинтоистички храм и планинарско склониште. Улазимо у склониште где боравимо двадесетак минута.Нисмо ни први, ни последњи планинари који пристижу на врх. Ускоро у склоништу нема места за иглу, а камоли за човека.
Излазимо и продужавао ободом вуланског кратера до врха Кенгемине, који се налази на западном делу кратера. Кенгемине је највиши врх Фуџија и Јапана. Стаза, која би по сувом времену била пуна вулканске прашине, сада је пуна блата. Коначно, на тој краткој деоници до Кенгамине, киша стаје. Око 5 сати изјутра,излазимо на врх Кенгамине.Развијају се заставе, радујемо се, честитамо једни другима, а честитају нам и јапански планари и захваљују што смо дошли са другог краја света, по овавком невремену, да испоштујемо њихову свету планину и њихову земљу.
Паћа остаје најдуже од свих нас на врху и око кратера. Док се нас тројица спуштамо назад, Паћа прави круг око кратера и остаје да сачека наше планинарке.
Око осам сати изјутра, на врх излазе Зехра и Ивона, док Беба одлучује да се ипак врати на пету станицу. Зехра и Ивона имају среће, а Паћа бива награђен за упорност и дужи останак на врху: у једном краћем периоду, облаци се разилазе, те коначно се са Кенгемина и вулкана Фуџија може уживати у погледу. Кратко, али слатко задовољство.
Успон на Фуџи представља јединствено искуство и доживљај који се можда једном у животу доживи. Паћина експедиција тако је склопила савршени мозаик обиласка Јапана и успона на планину, која никога не оставља равнодушним, и потпуно је другачија од других планина.