Са њихових врхова намерник ће угледати „сав познати нам свет“... ако на свом путу и у својој намери икада крочи на ове планине. Тамо се, на жалост, ретко путује. Оне су високе, лепе и моћне, али и слабо знане. Једна од друге нису много удаљене, једна без друге не могу битисати, а спојене су, у вечну љубав, док је света и века, превојем Лисински преслап. 

Руј је планина која пружа невероватне могућности за планинарење. До једне такве прилике дошли смо сасвим случајно, и у потпуности је искористили.

„Када у твојим очима ухватим ону радозналост вечитог детета, онда када читам твоје редове и између њих... и твоја казивања о дугим летњим данима, о свежини горских очију и небеским висинама планинских врхова – тада схватам како се човек може толико заљубити у једну планину и прогласити је за кров света у свом свету“, речи су које је изговорила драга особа након што сам изнео своје утиске са планине Риле, а све очекујући да ће моји пријатељи изнова се тамо упутити.

Имамо један планински врх на југу Србије, који је осам месеци годишње под снегом, а три стотине дана окован маглом. Намерници из далека, посустаће и одустаће од жеље да се попну на њега, јер око овог врха честе су олује и ветрови. И његова удаљеност од главних праваца тешко да ће привући било кога сем оних који су изистински заљубљени у планинску ниску бисера југоисточне Србије...

...Железничка станица у Ћустендилу... Поред ње и аутобуска. У град пристижу аутобуси, возови и комбији пуни планинара. Ранчеви, што већи, што мањи, шатори, штапови, без изузетка сви у добрим гојзерицама.