На рубу Власинске висоравни, од планине Чемерник ниже ка Власотинцу, а преко пута планине Грамаде, у атару Црне Траве, простире се планна Острозуб.
Дуго најављиван и договаран успон нишких планинара на Острозуб уследио је коначно у недељу, 13.децембра 2009.године.

Зове се, просто, народски – Три чуке. Можда и најлепши старопланински врх. Висок 1937 метара. Тачније, највиша од три тачке тог врха је те висине. Остале две чуке су незнатно ниже. Слободно га можемо назвати „српским Триглавом“.

Невидљив и неприступачан. Врх који то и није, већ једна сурова висораван, обрасла клеком, изложена ударима ветра, заробљен у магли, усамљен... Далек, изван токова мисли и погледа. За планинаре, то је најизлованија тачка у Србији, уколико се отиснемо на једнодневну акцију. По мраку ћемо се ка њему упутити, а давно ће сунце заћи када се, уморних и сломљених тела, али душа пуних, вратитимо на полазну тачку.

... И најдивније планинарење, чији се прави приказ тешко може одсликати у редовима који следе.

Такав излив најдивнијих осећања може се доживети само на том маленом, зеленом кутку југоисточне Србије и западне Бугарске. Ма зашто уопште да омеђавамо тај рај на земљи, поготово ми, планинарски заљубљеници и авантиристи, браћа и сестре, чувари појма лепог, здравог...вечног (а не тренутног)?

Jедна мудра српска изрека учи нас да дуг није друг. Усред лета, када већина људи безбрижно одмара и пландује, планинари раде у „три смене“. Ређају се походи, акције, путовања, упознавања новог, непознатог. Умор ходача бива потиснут срећом, а зној храбрих пењача натапа од сунца испуцалу земљу.