До Големе Рудине, када се пође из села Преслап (по коме славно планинарско удружење из Ниша ни у ком случају није названо), шумски пут је проходан, широк, а опет – овај врх ретко се походи. Пре седам година, од Големе Рудине, даље ка северу, гранични пут бивао је све непроходнији, и у једном тренутку није се имало куд, но вратити се назад. Сада смо ипак одлучили да идемо и даље и ниже (?!) – да, баш тако, да се удаљимо од  Големе Рудине, прилично спустимо до некадашње карауле Барнос, а онда се попнемо на врх Барнос.

Под вођством Зорана Павловића Паће, изведена је високогорска акција у Алпима, у области Тирол, у Аустрији, са успоном на врхове Гросвенедигер (3666 метара) и Вилдшпиц (3770 метара). Акција је изведена од 11 до 15.септембра 2019.године, а поред Паће, учествовали су и Кристина Кики Димитријевић, Тошо Антов и Мирослав Докман.

Сваки саговорник износио је причу скоро ни налик казивању свог претходника. А све су то мени блиске особе. На овом свету, нема много тих особа, тешко их уводим у свој микросвет, али је свака нова прича, била потпуно различита од претходне. Одзвањају речи које описују тешкоћу, тескобу, борбу за живот...Низом потпуно различитих искустава, уведен сам у изазов свог живота, у преживљавање, у борбу за опстанак на планини, на коју се успешно попне тек трећина оних који се тамо упуте. Дошло је време за највећи изазов одкада се бавим спортом, за учешће у највећој од свих досадашњих Паћиних „дружина снова“. Да се упутим тамо где се иде једном у животу... Експедиција на врх Аконкагва (6962 м), највиши врх масива Анда, Јужне Америке, Северне Америке, Аргентине, јужне полулопте, западне полулопте планете Земље...

Последњег септембарског петка, пратећи залазеће зраке Сунца, неустрашива групица планинара, незаустављивим фордићем, кренула је пут Грчке. Шест сати је пролетело захваљујући сигурној вожњи, тети из навигације и шали и смеху. Уз помоћ српско-грчко-енглеског језика, а и ногу, пронађен је резервисани смештај, Голден Санд. Као знак грчке гостопримљивости и ван сезоне, хотел је био откључан и спремно дочекао своје једине госте. И не само једине, већ и толико посебне, да није било ни газде. Како је смештање потрајало, потрага за поноћним гиросом умало је била безуспешна. Међутим, не само да је било добре вечере, већ још боље вечери.

За осам минута се жичаром из Гармиш-Партенкирхена може изаћи на Цугшпиц (2962 м), највиши врх Немачке. За осам до девет сати се, када су стене Баварских Алпа суве и време је лепо, алпинисти могу попети од планинарског дома Холентал до Цугшпица и вратити у дом. Од тога, шест часова траје успон. За осам минута се на светским финансијским и робним берзама може одиграти драма која ће променити свет. Зато што је време новац. А после шест часова чекања на граничном прелазу, да би се само аутопутем продужило ка одредишту, осим изгубљеног новца, то изгубљено и протраћено време постаје – бреме, терет, који ће пореметити организме чак и најспремнијих спортиста какви су увек и одреда чланови Паћине „дружине снова“ и прилично ускратити програм и садржину једне дуго и професионално осмишљаване планинарско-алпинистичке акције на Баварским Алпима.