Пирин...граница неба и земље

„...Да планинаре очекује нешто што се ретко доживи, види се и када се на прилазима Банском погледа ка западу, погледа масив Пирина...Заклониће небо!!! Као да смо на крају света! На три преостале стране света можемо видети брда, насеља, небо. А Пирин, прекопута, замрачиће видике, угасиће сунце, оивичиће небески свод. Изнад њега нема ничега, додирује небо, ствара границу могућег и немогућег...“ („Сирова снага“, август 2011.године, Мирослав Докман).

007

Ако врхове Риле доживаљамо као „кров света“, онда ћемо на највишем делу Пирина, чини се,  доћи до краја онога што спознајемо и осећамо нашим чулима. Пирин је граница земље и неба, граница висине и дубине. Његов највиши гребен је бескрајна оштрица жилета.

На Рили, елегантној лепотици, док ходамо, док надиремо ка њеним врховима, можемо препустити нашим осећањима и машти да стварају слике и речи. Утисци о Пирину могу се исказивати тек по силаску са ове планине, коју назвасмо „сирова снага“. Јер, док смо у њеном наручју, о сваком кораку, више него игде другде, мора се водити рачуна. У том царству оштрих, шиљатих врхова, стрмим стазама са сипаром и камењегм које се рони, уских превоја окружених провалијама и амбисима, свако стваралаштво мора сачекати безбедан повратак. Са правом је тако...

Нас двадесетак, храбрих и одважних, упутили смо се на Пирин онда када и иначе највише планинара походи овај масив – усред лета! Договор је био да од хиже Вихрен сви изађемо на истоимени врх, који је са својих 2914 м висине трећи на Балканском полуострву. Неће ни то бити једноставно, лако, али проценили смо да смо кадри да до њега сви дођемо.  Још много већи изазов уследиће за групу која ће наставити даље своје успоне и силаске по Пирину: прелазак превоја Кончето, успон на врхове Кутело (2908 м) и Бански суходол (2884 м).

Субота је, стицајем околности, била најтоплији дан у години. Исцрпело нас је путовање. Врео ваздух у Софији готово нам је онемогућио дисање. Асфалт на престоничким улицама и тротоарима одвајао нам је ђонове са обуће. Тога дана, попут каквих бродоломника, желели смо само да се докопамо Банског и планинарског дома на 1950 м надморксе висине, све у нади да ће тамо температура бити умногоме нижа. После много сати на путу, и литара и литара испијене воде, ето нас у Банском. Топлотни талас није у целости стигао до овог градића, смештеног под дивовским врховима Пирина.

Вихрен, Кутело, Кончето и Бански суходол делују у исто време као предграђа Банског, али и као потпуно недостижни. Верујемо у наш успех и да ћемо, колико сутра у исто време, можда, седети у једној од бројних механа у Банском, и препричавати успон, и тек тада, изван стрмих и уских стаза од којих би просечног човека ухватила несвестица, тек тада пустити да машта почне да ствара приказ моћног и вечитог Пирина.

Испред хиже Вихрен већ је било и поприлично хладно, што је све додатно оптеретило наше организме – нагла  промена температуре. Зато одржавамо краћи састанак у вези сутрашњег дана, договарамо се о сатници и сваком детаљу, дивимо се још мало мађионичарским триковима с картама које изводи чика Вукајло, и одлазимо на спавање.

Планинарски дом је толико испуњен планинарима из многих земаља, да игла нема где да се удене. Сви они, по неком неписаном правилу, кренуће на успон ка Вихрену тачно у седам часова изјутра. Кроз прозор наше собе видимо обрис пиринског првенца који се уздигао скоро до самих звезда. Ведра ноћ даје наду да сутрадан неће бити ни капи кише, а планинарски жамор брзо нестаје, јер свима је потребан добар сан, пред искушења на пиринском камену.

001

Ујутру смо били спремни за успон, и добро расположени. Наша група ипак последња креће ка Вихрену, с једним разлогом који нас је и пре првог корака на стази учинио јунацима дана. Један наш пријатељ, уметнички фотограф, петнаестак минута је фотографисао нашу групу, намештајући нас изнова и изнова...Остали планинари су, најпре са чуђењем, а онда и са осмехом, пролазили крај нас и чудили се како то да смо међу првима изашли из хиже, стојимо крај стазе, а на њу не излазимо? Коначно је и позирању крај, те крећемо изузетно добро обележеном стазом ка Вихрену. Јако планинско сунце угрејало је одмах, те одлажемо наше јакне. Наша два токи-воки уређаја, која су прошла све могуће стазе, богазе и аутопутеве Србије, Балкана и Европе, овде, на Пирину, изгледа, заувек се гасе. Мораћемо и без њих даље, једино што смо се задњих година добрано навикли да их користимо.

003

Испред нас река људи. Вихрен, сав окупан светлошћу, просто исијава. Како је близу та оријашка стенчуга, а, опет, добра три сата успона је потребно да би се на њега изашло. Излазимо на превој, од кога са леве стране остаје Хвојнати врх, а десно се иде за огромну вихренску пирамиду. Задњих пола сата је најстрмије. Стазе скоро и да нема, иде се цик-цак, све водећи рачуна о онима иза нас, да се не би одронио који камен. Чини се успону краја нема, иако смо ми који смо и раније походили Пирин, свесни да је не баш лак пут до Вихрена заправо – лакши део нашег успона! Много већи изазов, пун опасности, искушења, ризика, је силазак са Вихрена и даљи поход ка Кончету!

То најзад и можемо увидети, са самог Вихрена! Изашли смо на врх препун радосних људи. Видик од ког застаје дах – „пола света и још толико“ се може видети. Добар део тог света су бескрајни врхови Пирина. Тога дана, моје срце тражи да буде уочен врх Полежан. Тамо је драга особа. А онда застрашујући поглед ка северу: испред нас се надовезује највиши део Пирина. Оштар је и гладак попут правилно исечених коцки леда. Чини се да је Вихрен издвојена тачка са које је немогуће спустити се према северу. А ипак, обележена стаза јасно нам показује куда ићи. Поглед је и леп и суров у исто време, јер се морамо спустити у амбис, па одатле опет ићи навише ка Кутелу и Кончету. И, ако иоле има и даље снаге и смелости у нама, ако колена не почну да клецају у срцу Кончета од стравичног погледа према доле, онда тек, указује се и мала прилика да се оде и до Банског суходола.

Краја нема силазак са Вихрена. Корак по корак, држање рукама за и најмању избочину на стени, проналазак сигурних места. Има и планинара који иду у обрнутом смеру, том најстрмијом страном Вихрена на њега се пењу, они који су за свој базни логор изабрали хижу Јаворов, у северном Пирину. Не зна се коме је теже, да ли нама којима је за личну безбедност важан сваки покрет, сваки педаљ који можемо искористити, или њима, којима пуцају зглобови и једва дишу савладавајући стене.

Некако и силазимо на превој између Вихрена и Кутела. Одмор је овде преко потребан. Следи један краћи део стазе, где чврсто стојимо на ногама и стрма косина са леве стране не представља тешкоћу. И све тако док се, поприлично злослутно, не појаве стубови, ограда и сајла, који нас уводе у најопаснији део Пирина, у превој Кончето. Срце овог превоја налази се на надморској висини од 2850 м. Ту је „стаза“ широка само 70 центиметара, између две провалије: западно, провалија је нешто блажа и дубока „само“ 400 м. Видимо доле и пашњаке и Влахинска језера, чак и једно стадо крава које се напаса. Источно, према Банском, амбис је под правим углом и дубок је и до 1000 м. Бацимо ли камен надоле, више га нећемо ни видети ни чути. Између та два одсека нас одржава челична сајла.

013

Ту колена неизоставно почињу да дрхте, да клецају. Важан је сваки трептај, свака мисао, треба остати прибран. На Кончету греши се само једном у животу. Прошле године сам осетио да ако и за један корак напустим Кончето и кренем ка Банском суходолу, да више нећу моћи да се, онако уморан, вратим назад.

012

Дванаест месеци касније, чинимо одлучујуће кораке, а на неким местима и одлучујуће пузимо ка Банском суходолу. Одједанпут се и ограда губи, и онда остајемо, тик испод небеског свода, а поприлично изнад подножја планине, да балансирамо у тих десетак корака који нас деле од Банског суходола и једне или друге провалије.

015

Бански суходол је потпуно изолован, усамљен, опасан, најопаснији врх Пирина. Ми смо на њему, развијамо заставу, срећни смо, иако посрћемо од напора. Кратак предах и назад у застрашујуће Кончето, назад на ограду, сајлу, на ново одржавање равнотеже. Корак по корак, мирно, сталожено, прелазимо у колико-толико безбедно подручје, напуштајући Кончето.

Кутело, први сусед Вихрена, тек незнатно нижи. Могли смо и раније да се попнемо на њега, све идући уском стазом што наставља из Кончета. Одлучујемо се за сигурнији пут, али и даље поприлично стрм. У близини превоја са кога смо се пре пар сати спустили са Вихрена, проналазимо козју стазицу и упућујемо се и ка Кутелу. Са овог врха, стравично делују и Вихрен и Бански суходол. Први, јер доминира висином и снагом, а други, јер се онако шиљат и неприступачан осамио и тек сада уочавамо његову стварну опасност!

016

Jош један поприличан напор било је спуштање са Кутела. Нестабилно тло, сипар и камење које се рони, може донети невољу свакоме од нас, што непосредно, отклизавањем, што посредно, уколико се камен одрони и усмери ка пријатељу из колоне. Неизмерно смо били срећни када смо се вратили на превој без последица.

До хиже Вихрен требало нам је још добрих три сата хода по обилазној стази. Тај завршни део био је итекако напоран, иако не садржи ниједан технички захтеван или опасан део. Или смо били сувише уморни, или можда и сувише навикли на искушења, тешкоће и непрелазне препреке. Иза нас остали су врхови Вихрен и Кутело. Бански суходол, онако усамљен, остао је заклоњен иза Кутела. Гледајући ка Вихрену и Кутелу, више нисмо могли видети небо које су они потпуно заклонили.

У тренутку када смо напустили хижу, летњи пљусак обрушио се на Пирин. Киша као да је чекала да се и последњи планинар из наше дружине безбедно спусти до дома.

...Прошавши Пирот, на хоризонту смо гледали како муње без престанка туку. Знали смо да је у Нишу невреме. Пажљиво посматрајући ту сурову игру електрицитета и светлости на небу, постајали смо свесни да смо само пар сати раније, можда и били на висинама са којих сада туку громови по нашем граду. Сада су присутни срећа, радост, олакшање и очекивање...следећег доласка на Пирин.

Мирослав Докман, Ниш